“Искрене приче поклоника свом духовном оцу” – прочитајте на мрежи бесплатно у целости

ПреузмиИскрене приче свештеника свом духовном оцу (.епуб) 1.0.0

Слушајте онлајн

Прва прича

Почетак пута и трагање за непрестаном молитвом

По милости Божијој, ја сам хришћанин, велики грешник у послу, по титули путник бескућник, најнижег статуса, лутајући од места до места. Моја имовина је следећа: врећа крекера преко мојих рамена, а Свето писмо испод моје руке; то је све. Двадесет четврте недеље после Тројице, дошао сам у цркву на ручак да се помолим; прочитај Апостола из Посланице Солуњанима, почев од 273. године, који каже:молити се без престанка. Ова изрека ми се посебно урезала у памет и почео сам да размишљам, како је могуће молити се без престанка, када сваки човек треба да се бави другим стварима да би одржао свој живот? Успео сам да прочитам Библију, и тамо сам видео својим очима исто што сам чуо – наиме, да је потребно молити се без престанка, молити се увек у духу , носите молитвене руке на сваком месту. Мислио сам, мислио сам, нисам знао како да се одлучим.

Шта да радим, – помислих – где да нађем некога ко би ми објаснио? Ићи ћу у цркве у којима су познати добри проповедници, можда ћу тамо нешто у мислима чути. И отишао. Чуо сам много веома добрих проповеди о молитви. Али све су то била учења о молитви уопште; шта је молитва; како се молити; какви су плодови молитве; и нико није причао о томе како успети у молитви. Била је беседа о молитви у духу и о непрестаној молитви; али како доћи до такве молитве није било назначено. Дакле, слушање проповеди ме није довело до онога што сам желео. Зашто, након што сам их саслушао и нисам добио идеју како да се непрестано молим, више нисам слушао јавне проповеди, већ сам решио, уз Божију помоћ, да потражим искусног и упућеног саговорника који би ми објаснио непрекидну молитву, на основу моје непопустљиве жеље за тим сазнањем.

            Дуго сам путовао на различита места: све време сам читао Библију и питао да ли негде постоји духовни ментор или поштовани искусан возач? Понекад су ми говорили да у овом селу већ дуго живи господин и спасава се: има цркву у кући, никуда не иде и све време се моли Богу, и непрестано чита душеспасоносне књиге. Чувши ово, нисам отишао, него сам отрчао у речено село; стигао и стигао до газде.

– Шта ти треба од мене? – питао ме је.

Чуо сам да сте молбена и интелигентна особа; зато те молим, забога, да ми објасниш шта се подразумева под оним што је Апостол рекао:молити се без престанка, и како се можеш молити без престанка? Волео бих ово да знам, али не могу да разумем.

Господин је ћутао, пажљиво ме погледао и рекао: непрекидна унутрашња молитва је непрекидна чежња људског духа за Богом. Да бисте стигли на време за ову слатку вежбу, треба чешће да молите Господа да вас научи да се молите без престанка. Молите се све усрдније, сама молитва ће вам открити како може бити непрестана; за ово је потребно време.

Рекавши то, нареди да ме нахрани, посла ме на пут и пусти ме. И није објаснио.

Опет сам отишао; мислио-мислио, читао-читао, размишљао-размишљао о ономе што ми је мајстор рекао и није могао да разуме; и баш сам желео да разумем, па нисам спавао ноћу. Прешао сам двеста верста и сада улазим у велики провинцијски град. Видео сам тамо манастир. Заставши у дворишту конака, чуо сам да је игуман у овом манастиру љубазан, праштајући и задивљујући. Отишао сам до њега. Он ме је љубазно примио, посео и почео да ме лечи.

Оче свети! – рекао сам.

Па, како се спасити? Живите по заповестима, али се молите Богу, и бићете спасени!

Чујем да се треба молити без престанка, али не знам како се молити без престанка, а не могу ни да разумем шта значи молити се без престанка. Молим те, мој оче, објасни ми ово.

Не знам, драги брате, како другачије да ти објасним. ИМА! Чекај, имам књигу, тамо је објашњено; и донео светом Дмитрију духовно учење унутрашњег човека. Прочитајте на овој страници.

Почео сам да читам следеће: „Ово су речи Апостола: молите се непрестано – морамо разумети молитву која делује умом: ум увек може бити тврдоглав према Богу и молити му се непрестано“.

            Објасни ми ово, како се ум увек може усмерити на Бога, не расејавати се и молити се без престанка.

Веома је чудно, осим коме ће то сам Бог дати, рекао је игуман. И није објаснио.

Преноћивши код њега, и ујутру захваливши му се на љубазном пријему, наставио сам пут, не знајући куда идем. Он је оплакивао своје неразумевање, али је за утеху читао Свету Библију. Ходао је овако пет дана великим путем; најзад ме је увече сустигао старац који као да је био из свештенства.

На моје питање је рекао да је дошао из пустиње, која је 10 верста удаљена од главног пута, и позвао ме да пођем с њим у њихову пустињу. У нашој земљи, рекао је, путнике примају, теше и хране заједно са гостима у хотелу.

Ја некако нисам хтео да уђем, а на његов позив сам се овако одазвао: мој мир не зависи од стана, већ од духовног руковођења; Не јурим за храном, имам пуно крекера у торби.

А какву инструкцију тражите и чему се чудите? Уђи, уђи, брате мили, к нама; имамо искусне старце који нам могу дати духовну храну и упутити нас на прави пут, у светлости речи Божије и расуђивања светих родитеља.

Сусрет са старцем и прве поуке молитве

Видите, оче, пре отприлике годину дана, када сам био близу трпезе, чуо сам следећу заповест од Апостола:молити се без престанка. Пошто нисам могао да разумем ово, почео сам да читам Библију. И ту сам, на многим местима, пронашао заповест Божију да се моли непрестано, увек, у свако време, на сваком месту, не само при свим активностима: не само у будном стању, него и у сну.Спавам и моје срце гледа . Ово ме је веома изненадило, и нисам могао да разумем како се то може учинити и на који начин; у мени се јавила силна жеља и радозналост; и дан и ноћ није ми излазило из главе. И зато сам почео да идем у цркве, да слушам беседе о молитви; али колико год сам их слушао, ни од једног нисам добио упутства, како да се молим без престанка; све је само говорило о припреми за молитву или њеним плодовима и слично, без поучавања како се моли без престанка и шта таква молитва значи. Често сам читао Библију и проверавао шта сам чуо у њој; али истовремено није нашао жељено знање. И тако и даље остајем у чуду и забринутости.

            Старац се прекрсти и поче да говори: хвала Богу, брате љубљени, што је у теби открио неодољиву жељу да спознаш непрекидну унутрашњу молитву. Препознај у томе титулу Божију и смири се, пазећи да се до овог времена над тобом одвијала провера пристанка твоје воље на глас Божији, и да ти се дало да схватиш да се не с мудрошћу овога света, нити са спољашњом радозналошћу, стижеш до небеске светлости, непрестаном унутрашњом молитвом, већ напротив; простота срца И зато није нимало чудно што нисте могли да чујете о суштинском делу молитве, и научите науку како да постигнете њено непрекидно дејство. И истину говорећи, иако многи проповедају о молитви, и много је учења о њој код разних писаца, али пошто се сва њихова расуђивања заснивају углавном на уму, на расуђивању природног ума, а не на делатном искуству, они више уче о припадности молитве него о суштини. Други одлично размишља о неопходности молитве; други – о његовој сили и доброчинству: трећи о средствима за савршенство молитве, односно о томе да молитва нужно захтева усрдност, пажњу, топлину срца, чистоту мисли, помирење са непријатељима, смирење, тугу итд. А шта је молитва? и како се научити молити? – за ова, иако су прва и најпотребнија питања, врло ретко се могу наћи детаљна објашњења од проповедника овог времена; Због тога су тежи за концепт свих њихових горе наведених разматрања и захтевају мистериозно управљање, а не само школску науку. Али каква је штета што нас сујетна, спонтана мудрост приморава да Бога меримо људским мерилом. Многи потпуно искривљено размишљају о материји молитве, мислећи да припремна средства и подвизи стварају молитву, а не молитва рађа подвиге и све врлине. У овом случају, грешком замењују плодове или последице молитве за средства и методе за њу, и тиме умањују моћ молитве. А ово је потпуно непријатно светом писму: јер апостол Павле даје упутство о молитви следећим речима:молим јер пре свега(пре свега)стварати молитве. – Овде је прво учење у апостоловој изјави о молитви да он пре свега обезбеђује дело молитве:молим вас, пре свега, молите се. Много је добрих дела која се захтевају од хришћанина, али дело молитве мора да буде на првом месту, јер без њега не може да се деси ниједно друго добро дело. Немогуће је без молитве пронаћи пут ка Господу, разумети истину, распети тело са страстима и пожудом, просветити се у срцу светлошћу Христовом и спасти се без претходне, честе молитве. Кажем често, јер је савршенство и исправност молитве изван наших оквира, као свети апостол Павле: молићемо се по времену, не знамо како ће бити. Стога је само учесталост, постојаност препуштена судбини наше способности, као средство за постизање молитвене чистоте, која је мајка сваког духовног добра. Чувај своју мајку, и она ће те учинити дететом, вели свети Исак Сирин, научи да стекнеш прву молитву и згодно ћеш вршити све врлине. И они који нису упознати са праксом и тајанственим поукама родитеља св

            У овом интервјуу неосетљиво смо приступили готово самој пустињи. Да ми не би недостајао овај мудри старац, него да бих добио дозволу своје жеље, пожурих да му кажем: учини ми услугу, оче поштени, објасни ми шта се подразумева под непрекидном унутрашњом молитвом, и како да је научим: видим да ти то знаш детаљно и из искуства.

Старац је са љубављу прихватио моју молбу и позвао ме к себи: дођи сад к мени, даћу ти књигу светих родитеља, из којих можеш јасно и детаљно разумети и уз Божију помоћ молитву научити. Ушли смо у келију, а старац је почео да говори следеће: непрекидна унутрашња Исусова молитва је непрекидно, непрестано призивање Божанског имена Исуса Христа устима, умом и срцем, уз замишљање Његовог сталног присуства, и тражење Његове милости, током свих активности у свакој активности. Открива се у следећим речима: Господе, Исусе Христе, помилуј ме! А ако се неко навикне на ово призвање, осетиће велику утеху, и потребу да увек чини ову молитву да не може бити без молитве, и она ће се сама од себе излити из њега.

Сада разумете да постоји непрестана молитва? – Врло јасно, оче мој! Забога, научи ме како да то постигнем! – узвикнула сам од радости.

Читање “Доброта» и духовни напредак

Како научити да се молите, о томе ћемо читати у овој књизи. Ова књига се зовеЉубазност. Садржи потпуну и детаљну науку о непрестаној унутрашњој молитви, коју учи двадесет пет светих. отаца, а толико је висока и корисна да се сматра главним и првим ментором у созерцатељском духовном животу и, како открива Свети Никифор, „без труда и зноја води ка спасењу“.

– Да ли је виша и светија од Библије? – питао сам.

– Не, она није ни виша ни светија од Библије, већ садржи у себи светло објашњење онога што је тајанствено садржано у Библији, и није разумно по својој висини за наш кратковиди ум. Представљам вам пример овога: сунце је највећа, сјајна и дивна светлост; али не можете то созерцати и размотрити једноставним, неоптерећеним оком. Треба вам чувено вештачко стакло, иако је милион пута мање и мутније од сунца, кроз које бисте могли да гледате овог прелепог краља светла, дивите се и примате његове ватрене зраке. А списи су блиставо сунце, иЉубазност– треба ти стакло.

Сада слушајте, читаћу како да научим да се молим непрекидно. – Старац је откриоЉубазност, пронашао поуку светог Симеона Новог Богослова и почео: “седи тихо и сам, погни главу, затвори очи; диши тише, загледај маштом у своје срце, принеси ум, односно своје мисли из главе у срце. Када дишеш, реци: “Господе Исусе Христе, помилуј ме. отерајте мисли, имајте смирено стрпљење и чешће понављајте ову вежбу.

Онда ми је старац све ово објаснио, показао пример, а читали смо и саЉубазностСвети Григорије Синаит и Преп.Калистаи Игњатије. Старац ми је својим речима објаснио све што сам прочитао у Добротољубији. Са ентузијазмом сам све пажљиво слушао, упијао сећање и трудио се да запамтим што више детаља. Тако смо седели целу ноћ и, не спавајући, отишли ​​до јутра.

Старац ме је, пуштајући ме, благословио и рекао ми, учећи да се молим, да идем код њега са искреним исповестим и откровењем, јер је без веровања ментора незгодно и не баш успешно бавити се самим унутрашњим радом.

Док сам стајао у цркви, осетио сам горућу ревност да што јаче изучим унутрашњу непрестану молитву и замолио сам Бога да ми помогне. Тада помислих, како ћу код старца по савет или по дух са откровењем; уосталом, не дају ти да останеш у хотелу дуже од три дана, нема апартмана у близини пустиње? Коначно сам чуо да постоји село удаљено 4 миље. Дошао сам тамо да тражим место; и на моју срећу Бог ми је показао погодност. Ту сам унајмила мужа цело лето да чува башту да бих могла сама да живим у колиби у овој башти. Хвала Богу! – нашао мирно место. И тако он стаде да живи и да се учи, по методи која ми је показана, унутрашњој молитви, и оде старцу.

Недељу дана сам се у башти марљиво бавио проучавањем непрестане молитве, баш онако како ми је старац објаснио. У почетку се чинило да је ствар нестала. Тада сам осетио велики терет, лењост, досаду, силан сан, и разне мисли су ме замаглиле. Са тугом сам отишао до старца и испричао му своју ситуацију. Он је, љубазно ме дочекавши, почео да говори: ово је, брате мој љубљени, рат против тебе мрачног света, коме ништа у нама није тако страшно као искрена молитва, и зато се на све начине труди да те спречи и одврати од учења молитве. Међутим, враг не поступа другачије него по Божијој вољи и попустљивости, колико је нама потребно. Јасно је да вам је и даље потребан испит понизности; и зато је још прерано да се са претераном ревношћу додирнемо вишег срчаног улаза, да не бисмо пали у духовну себичност.

Овде ћу вам прочитати о овом случају учења одЉубазност. Старац је нашао учење пречасногНикиформонаха, и поче да чита: „ако после мало труда не можеш да уђеш у земљу срца како ти је објашњено, онда уради оно што ти кажем, и уз помоћ Божију наћи ћеш оно што тражиш. Знаш да је способност говора у грлу сваког човека. ако хоћеш) и дозволи ми да непрестано говорим: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

            Овде можете чути како Св.родитељи у овом случају, рекао је старац. И зато сада морате са ауторитетом прихватити заповест, да што више створите Исусову молитву. Ево ти бројанице, којом сваки дан први пут изговараш најмање три хиљаде молитава. Било да стојиш, да ли седиш, да ли ходаш, или лежиш, реци без престанка: Господе Исусе Христе, помилуј ме – не гласно и не брзоплето; и обавезно верно изводите три хиљаде дневно, немојте сами додавати или смањивати. Бог ће вам помоћи да постигнете континуирано деловање срца кроз ово.

Са задовољством сам прихватио ову наруџбу и отишао код себе. Почео сам да изводим исправно, и то баш онако како ме је старац научио. Било ми је тешко два дана, а онда је постало тако лако и пожељно да када се не изговара молитва, постојала је нека врста захтева да се поново клања Исусова молитва, и почела је да се изговара угодније и лакше, а не толико као раније са принудом.

Ја сам то саопштио старцу, а он ми је наредио да обављам шест хиљада молитава дневно, говорећи: Буди смирен и само, што је могуће верније, труди се да извршиш онолики број молитава који ти је поверен: Бог ће те помиловати.

Целу недељу сам у својој усамљеној колиби свакодневно пролазио кроз шест хиљада Исусових молитава, не марећи ни за шта и не гледајући на своје мисли, ма како се бориле; то је све покушао да учини, да тачно испуни заповест старешину, И шта? – Толико сам навикао на молитву да када престанем да је радим макар на кратко, осетим да колико год нешто стекао, колико и изгубио; Почећу молитву, и опет у истом минуту биће лако и утешно. Кад сретнеш некога, не желиш више да причаш, а хоћеш да будеш сам и да се молиш; навикао се недељу дана.

Пошто ме није видео десет дана, дошао ми је у посету сам старац; Објаснио сам му своје стање. Он, саслушавши, рече: Сада си навикао да се молиш, погледај, одржавај и учврсти ову навику, не губи време у мраку, и уз Божију помоћ одлучи да не вршиш џабе дванаест хиљада молитава дневно; Држите се повучености, устајте раније и идите касније у кревет, долазите код мене по савет сваке две недеље.

            Почео сам да радим како ми је старац наредио, а првог дана једва сам стигао да завршим своју дванаестхиљаду касно увече. Другог дана је то учинио лако и са задовољством. У почетку сам, током непрекидног читања молитве, осетио замор, или као да је језик заостао и неку укоченост у вилицама, иако пријатна, затим лагани и суптилни бол у крову усне шупљине, затим сам осетио лагани бол у палцу леве руке, којим сам пролазио кроз бројаницу, дало ми је пријатан осећај. У исто време, све то као да је узбуђивало и приморавало на веће стварање молитве. И тако је петог дана верно извршио дванаест хиљада молитви и уз навику примио задовољство и лов.

Некако би ме, рано ујутру, пробудила молитва. Почео је да чита јутарње молитве, али језик их није вешто изговарао и сва жеља је природно тежила да створи Исусову молитву. А кад сам почео, како је постало лако и утешно, а језик и уста као да су се изговарали сами од себе без моје принуде! Цео дан сам провео у радости и био као отуђен од свега другог, као да сам на другој земљи и лако обавио дванаест хиљада молитви у предвече. И ја сам баш хтео да се помолим, али нисам смео да учиним оно што је старац заповедио. На овај начин и других дана наставио сам да призивам име Исуса Христа са лакоћом и привлачношћу према њему.

Затим је отишао код старца на откровење и испричао му потанко. Послушавши, поче да говори: хвала Богу што се у теби открила ловност и лакоћа молитве. Ово је природна ствар, која долази од честих вежби и подвига, као што је машина, у којој се даје притисак или сила главном точку, који дуго ради сам; а да би наставио своје кретање овај точак мора бити подмазан и гурнут. Дакле, видиш ли каквим је дивним способностима човекољубиви Бог дао чак и чулну природу човека, која се осећа и ван благодати а не у очишћеној чулности и у грешној души, као што си и сам већ искусио? И како је дивно, дивно и пријатно, када Господ благоизвоља да отвори дар спонтане духовне молитве и очисти душу од страсти? Ово стање није приказано, а откриће ове молитвене тајне је предукус сласти небеске земље. Трагатељима Господа ово ће се допасти у једноставности срца пуног љубави! Сада вам дозвољавам: молите се колико желите, колико год можете, трудите се да све своје будне сате посветите молитви и без оклевања призивајте име Исусово! Христе, смерно се предајући вољи Божијој и очекујући помоћ од Њега: Верујем да те Он неће оставити и да ће усмерити твој пут.

            Прихвативши ово упутство, провео сам цело лето у непрестаној усменој молитви Исусу, и био сам веома смирен. У сну сам често сањао да клањам молитву. А дању, ако бих случајно срео некога, сви су ми се чинили љубазни као рођаци, иако се нисам бавио њима. Саме мисли су се потпуно стишале, и нисам ни о чему размишљао, осим о молитви, да слушам којој је ум почео да се приклања, а само срце је почело да осећа топлину и неку врсту пријатности. Када би се десило да дође у цркву, дуга пустињска служба изгледала је кратко, и више није била заморна за снаге, као раније. Моја забачена колиба чинила ми се дивном палатом, и нисам знао како да захвалим Богу што ми је послао тако бедног грешника, тако спасоносног старца и ментора.

Смрт старца и почетак самосталног пута

Али за кратко време користио сам се упутствима мог љубазног и богомудрог старца – на крају лета је умро. Пошто сам се са сузама опростио од њега, захваливши му за очинско учење од мене, бедног, молио сам за њим да благослови бројаницу којом се увек молио. Дакле, остао сам сам. Коначно, лето је прошло, а башта је очишћена. Почео сам да живим нигде. Човек ме је обрачунао, дао ми две целине за чување, и просуо кесу крекера на пут, а ја сам опет отишао да путујем по разним местима; али више није ходао као пре са потребом; призивање имена Исуса Христа развесели ме на путу, и сви људи постадоше љубазнији према мени, као да су сви почели да ме воле.

Једног дана сам почео да размишљам, где да ставим новац добијен за одржавање баште и за шта да га користим? ИМА! стани! Старца сад нема, нема ко да учи; купићу себиЉубазност, и научићу се од њега унутрашњој молитви. Прекрстио сам се и отишао са молитвом. Стигао је до једног провинцијског града и почео да пита Добротољубство у редовима; Нашао сам га на једном месту, али и тада траже три комплетна, а ја имам само два; цјенкао се, цјенкао се, али трговац никако није попуштао; најзад рече: Иди у ову цркву, тамо питај црквеног старешину; он има тако стару књигу, можда ће ти је дати за две целине. Отишао сам и заиста купио за две целине Доброту, сву похабана и стара; драго ми је да га је Абијак поправио, покрио га крпом и ставио у торбу са мојом Библијом.

            Тако сада ходам, и непрестано се молим Исусовом молитвом, која ми је драга и слађа од свега на свету. Понекад ходам седамдесет верста или више дневно, а не осећам да ходам; али осећам само да се молим. Када ме обузме јака хладноћа, почињем интензивно да изговарам молитву и ускоро ће ми бити топло. Ако глад почне да ме савладава, чешће ћу призивати име Исуса Христа и заборавити да сам хтео да једем. Када се разболим, почну да ме боле леђа и ноге, почнем да слушам молитву, а не осећам бол. Ко ме увреди, сећаћу се само како се наслађује Исусова молитва; одмах ће проћи увреда и бес и све ћу заборавити. Помало сам полудео, немам бриге ни за шта, ништа ме не заокупља, не бих гледао ни у шта немирно, и био бих сам; само по навици се жели непрестано стварати молитву, а када то чиним, јако се забављам. Бог зна шта ми се дешава. Наравно, све је то чулно, или, како рече покојни старац, природно и извештачено од вештине; али се још не усуђујем да почнем да изучавам и савладавам духовну молитву у свом срцу, због своје недостојности и глупости. Чекам час воље Божије, надајући се молитвама покојног старца. Стога, иако нисам постигао непрекидну самодејствену духовну молитву у свом срцу, али хвала Богу, сада јасно разумем значење изреке коју сам чуо код Апостола:
      „Молите се без престанка.

Прича пријатеља

Путовање по Сибиру и прича о Капетану

Дуго сам путовао по разним местима уз Исусову молитву која ме је храбрила и тешила на свим путевима, на свим састанцима и приликама. Коначно, осетио сам да би било боље да останем негде на једном месту, и за удобну самоћу и за учењеЉубазност, које читам чак и по мало, шушкајући се током ноћења, или током дневног одмора; међутим, постојала је јака жеља да се непрестано удубљује у то, и са вером да се из њега извлачи истинска поука за спасење душе кроз срчану молитву. Али како, у складу са овом мојом жељом, нисам могао нигде да се запослим, ни у каквом ручном раду, због неупотребе леве руке од детињства; и зато, не могавши да имам стално склониште, отишао сам у сибирске земље, код светог Инокентија Иркутског, са намером да занемем кроз шуме и степе Сибира, и зато би било згодније да се бавим молитвом и читањем. Тако сам ходао, али сам без престанка чинио усмену молитву. Коначно, после кратког времена осетио сам да је сама молитва некако почела да се креће у срце, односно да је срце за време свог уобичајеног откуцаја почело да говори себи молитвене речи са сваким откуцајем, на пример: 1) Господе, 2) Исусе, 3) Христе итд. Престао сам да говорим молитву устима, и почео сам да усрдно слушам шта ми срце говори; сећајући се како ми је покојни старац објаснио како је пријатно. Тада је почео да осећа суптилни бол у срцу, а у мислима толику љубав према Исусу Христу да се чинило да ће, када би Га видео, јурнути на Његове ноге, и неће их пустити из руку, слатко лобирајући, до суза, али захваљујући томе што Он даје такву утеху свом имену, драга.

Касније је у срцу почело да се јавља нека врста благотворног загревања, која се ширила по грудима. Ово ме је посебно окренуло марљивом читањуЉубазност, како бих се и поверио својим осећањима и научио даље практиковање унутрашње молитве срца; јер сам се без овог веровања плашио да не упаднем у лепоту, или да не узмем природне радње за благодат, и да ме не утискује брзо стицање молитве, како сам чуо од покојног старца. И зато сам више ходао ноћу, а дане углавном проводио читајући Добротољубија, седећи у шуми испод дрвећа. Ах, колико ми је новог, колико мудрог и још непознатог читања открило! Вежбајући у томе, јео сам такво задовољство које до сада нисам могао ни да замислим. Заиста, иако су неки одељци били неразумљиви када су се читали мом бесмисленом уму, последице које произилазе из молитве срца објасниле су ми неспоразум; осим тога, повремено сам виђао у сну свог покојног старца, који ми је много тога објашњавао, и све више нагињао моју безумну душу на смирење. Тако сам уживао два летња месеца. Више сам путовао по шумама и стазама: да дођем у неко село, тражио бих кесу чварака, и шаку соли, и насуо цвеклу воде, и опет бих отишао сто верста.

Од сагрешења моје бедне душе, или од потребе за духовним животом, или од бољег поука и искуства, почела су се јављати искушења пред крај лета. Наиме: изашао сам на главни пут, у сумрак су ме сустигла двојица људи који су изгледали као војници; почео да тражи новац. Када сам рекао да немам ни паре, нису поверовали и пркосно су повикали: “Лажеш! Путници скупљају много новца!” Један од њих је рекао: „С њим нема шта да се прича“ и ударио ме батином по глави тако да сам пао у несвест. Не знам колико сам лежао у несвести; али кад сам се пробудио, видео сам да лежим крај шуме близу пута, сав поцепан и моје торбе више нема; исечени су само конопци на којима је ношен. Хвала Богу што ми нису узели пасош, који ми је био у старом шеширу, да бих могао што пре да сведочим где је потребно. Када сам устао, горко сам заплакао, не толико због главобоље, колико због мојих књига, Библије иЉубазносткоји су били у торби. Ни дању ни ноћу нисам престајао да тугујем и плачем. Где је сада моја Библија коју сам читао од детињства и коју сам увек имао са собом? Где је моје Доброчинство, из које сам црпео и поуку и утеху? Ја, јадник, изгубио сам и прво и последње благо у животу, још му га није било доста. Радије бих био потпуно убијен него живео без ове духовне хране! Не могу поново да их купим!

Два дана једва сам покретао ноге, исцрпљен овом тугом; а трећег, сасвим изнемогао, пао је под један жбун и заспао. Па видим у сну, као да сам у пустињи у келији свог старца, оплакује своју тугу. Старац, тешећи ме, поче да говори: ово ти је поука да будеш непристрасан према земаљским стварима за удобније путовање на небо. Ово ти је дозвољено да не паднеш, а пожуда је духовна. Бог жели да хришћанин потпуно одбаци своју вољу, жељу и сваку страст према њему и да се потпуно преда Његовој Божанској вољи. Он уређује све случајеве на корист и спасење човека.Сви желе да буду спасени. И зато се развесели и веруј даса искушењем Господ ће створити вишак. И ускоро ћете се много више утешити него што сте сада тужни. Са овим речима сам се пробудио, осетио јачање своје снаге, а у души као неку зору и смирење. Нека је воља Божија, рекох, прекрстим се, устадох и одох. Молитва је поново почела да делује у мом срцу као и раније, и три дана сам мирно путовао.

            Одједном сустичем групу рудара на путу, које прати конвој. Упоређујући се са њима, видео сам двојицу људи који су ме опљачкали, и док су долазили са друге стране, пао сам пред њихове ноге и убедљиво их замолио да ми кажу где су моје књиге? Прво нису обраћали пажњу на мене, а онда је један од њих почео да говори: ако нам нешто дате, ми ћемо вам рећи где су вам књиге. Дајте нам целину. Заветовао сам се да ћу дати, свакако ћу дати, макар тражио свет Христа ради; ево, кад хоћеш, узми мој пасош као залог. Рекли су да се моје књиге превозе у вагону, заједно са осталим украденим стварима од њих. Како да их добијем? Питајте за капетана који нас прати. Одјурио сам до капетана и детаљно објаснио. Узгред, питао ме је: да ли заиста читаш Библију? Не само да могу све да прочитам, одговорио сам, него могу и да напишем: видећете натпис на Библији да је моје; али мој пасош показује исто име и надимак. Капетан поче да говори: Ови преваранти су одбегли војници, живели су у земуници и опљачкали многе. Јуче их је ухватила паметна рупа из које су хтели да погоде тројку. Претпостављам да ћу вам показати ваше књиге када буду овде; али ти иди да спаваш код нас; није далеко, има четири версте, иначе нећете морати да заустављате етапу и воз. Отишао сам са радошћу до коња јахаћег капетана, и разговарао с њим. Видео сам да је добар и поштен човек, а није више млад. Питао ме је ко сам, одакле сам и куда идем. Одговорио сам на све истинито; и тако смо стигли до сценске колибе за преноћиште. Он, пронашавши моје књиге, даде ми их и рече: где ћеш ноћу, преноћи овде у мојој сали. ја сам остао.

Кад сам добио књиге, толико ми је било драго да нисам знао како да захвалим Богу; притиснуо књиге на моја прса и држао их све док ми руке нису биле окоштале. Сузе су ми потекле од радости, а срце ми је слатко куцало од усхићења!

Капетан, гледајући ме, упита: Јасно је да волиш да читаш Библију. На то од радости нисам могао да одговорим, само сам плакао. Наставио је: Ја сам, брате, сваки дан пажљиво читао Јеванђеље. Истовремено је откопчао униформу и скинуо мало Јеванђеље кијевске штампе, све исковано у сребру. Седи, рећи ћу ти шта ме је довело до овога. Али послужите нам вечеру!

            Седосмо за сто, капетан поче да прича: Ја сам од малих ногу служио војску, а не у гарнизону; познавао службу и волео да буде главни, као добар заставник. Али лета су била млада, пријатељи такође; нажалост, навикао сам се да пијем, али се на крају појавила и болест пијанства; када не пијем, добар сам официр, али ако пушим, бићу у кревету шест недеља. Трпели су ме дуго, најзад су ме грубошћу начелника напили, три године од мене војника, са премештајем у гарнизон; а ако се не исправим и не престанем да пијем, претили су ми најстрожом казном. У оваквом несрећном стању, колико год сам покушавао да се обуздам, и колико год се због тога лечио, нисам могао да напустим своју страст и зато су хтели да ме пребаце у затворске компаније. Након што сам ово чуо, нисам знао шта да радим са собом.

Једног дана сам седео у касарни и размишљао. Одједном је у нас ушао монах са књигом за збирку за цркву. Ко је могао, предао се. Он, прилазећи ми, упита: „Што си тако тужан?“ Ја сам, разговарајући с њим, испричао своју тугу; монах, саосећајући са мојом ситуацијом, отпоче: тако је било и са мојим рођеним братом, и то му је помогло: његов духовни отац му је дао Јеванђеље, и чврсто наредио да кад год хоће вина, прочита бар једну главу из Јеванђеља; ако би поново хтео, поново би прочитао следеће поглавље. Мој брат је то почео да ради, и за кратко време његова страст за пићем је нестала, а сада већ петнаест година не узима ни кап хмеља у уста. Урадите то и видећете предности. Имам јеванђеље, ваљда ћу ти га донети.

            Чувши ово, рекох му: Где ми може помоћи твоје Јеванђеље, када ме ни труд ни медицинска помоћ не могу задржати? Рекао сам ово јер никада нисам читао јеванђеља. Немојте то говорити, приговорио је монах, уверавам вас да ће бити од користи. Сутрадан ми је монах донео ово Јеванђеље. Отворио сам, погледао, прочитао и рекао: нећу узети; овде нећеш ништа разумети; а нисам навикао да читам црквени печат. Монах је наставио да ме убеђује да у речима Јеванђеља има благодатне силе; јер оно што је у њему написано је оно што је сам Бог говорио. Није неопходно да не разумете, само пажљиво прочитајте. Један светитељ је рекао: ако не разумете Реч Божију, онда демони разумеју оно што читате и дрхте; уосталом, пијана страст нужно узбуђује демоне. Али ево шта ћу вам рећи: Јован Златоусти пише да и сам храм у коме се чува Јеванђеље плаши духове таме, и да је незгодно приступачан њиховим лукавствима. Не сећам се – дао сам нешто том монаху, узео од њега ово Јеванђеље, па ставио у кутију са својим другим стварима и заборавио на то. После неког времена дошло је време да питам, смрт је хтела вино, и брзо сам откључао кутију да узмем новац и отрчах у крчму. Прво што ми је упало у очи било је Јеванђеље, и брзо сам се сетио свега што ми је монах рекао, отворио га и почео прво да читам 1. главу Матеја. Прочитавши је до краја, ништа нисам разумео; и сетио се да је монах рекао: нема потребе да не разумеш, само пажљиво прочитај. Дозволите ми, мислим, да прочитам још једно поглавље; Прочитао сам и постало ми је јасније. Дајте и трећи; чим га је покренуо, одједном је зазвонило у бараци: на места на креветима. Стога је било немогуће отићи даље од капије; па сам остао.

Ујутру устајући, и сместивши се да одем на вино, помислих: прочитаћу једну главу из Јеванђеља, шта ће бити? Прочитао сам и нисам отишао. Опет сам хтео вино; Почео сам да читам и постало ми је лакше. Ово ме је развеселило; и на сваки нагон за вином почео сам да читам на челу Јеванђеља. Од тада је све било лакше, коначно, чим је завршио сва четири јеванђелиста, страст за пићем је потпуно прошла, и постала је гадост. И тачно двадесет година не пијем уопште никакво опојно пиће.

Сви су били изненађени оваквом променом: после три године поново сам унапређен у официрски чин, па у следеће чинове, и коначно, постао сам командант. Оженио сам се, жена ми је била љубазна, обогатили смо се, а сада, хвала Богу, живимо, и помажемо сиротињи, снагом мокраће, прихватамо чудне. Већ имам сина официра и згодног момка.

            Чуј, пошто сам се излечио од пијанства, заветовао сам се себи, сваки дан, до краја живота, да читам Јеванђеље, по целом Еванђелисту за један дан; упркос свим препрекама. То је оно што сада радим. Ако се у мојој канцеларији много дешава, а ја сам јако уморан, онда ћу увече, лежећи, натерати своју жену или сина да преко мене прочита цео Јеванђелист, и тако се строго држим овог свог правила. У знак захвалности и на славу Божију, ово Јеванђеље сам уоквирио у чисто сребро, и увек га носим на прсима.

Са задовољством сам слушао ове капетанове говоре, па сам му рекао: видео сам исти пример: у нашем селу, у фабрици, један мајстор је био веома вешт у свом послу, добар и драг мајстор, али је, нажалост, и пио, и то често. Један богобојажљив човек посаветовао га је да, када пожели вина, изговори 33 Исусове молитве, у славу Свете Тројице, а према броју од тридесет и три године земаљског живота Исуса Христа. Господар је послушао, почео то да ради и убрзо престао да пије. Али шта друго? после три године отишао је у манастир.

А шта је више, упита капетан – Исусова молитва или Јеванђеље? – Свеједно је, одговорио сам, – да је Јеванђеље Исусова молитва; јер Божанско име Исуса Христа садржи све јеванђелске истине. Свети Оци кажу да је Исусова молитва сажетак целог Јеванђеља.

Коначно смо се помолили; капетан је почео да чита Јеванђеље по Марку од почетка, а ја ћу слушати и творити молитву у свом срцу. У два сата ујутру капетан је завршио јеванђелисту, а ми смо отишли ​​на починак.

Као и обично, устао сам рано ујутру; су још спавали, а чим је почело да сване, појурио сам свом вољеномЉубазност. Са каквом радошћу сам га отворио! Као да је видео свог рођеног оца, који је био далеко, или као да је видео пријатеља који је устао из мртвих. Лобирао сам код њега и захвалио Богу што ми је то вратио; одмах сам почео да читам “ТеолиптаФиладелфијског”, у 2. делу Добротољубија. Изненадило ме је његово учење, у којем истовремено предлаже, једном истом човеку, да пошаље три различите ствари: седење за јелом, каже, дај храну телу, читање уху и молитву уму. Али сећање на последњу, радосну вечер, доживљено ми је заправо омогућило ову мисао. И ту ми се открила тајна, да ум и срце нису исто.

Када је капетан устао, изашао сам да му се захвалим на љубазности и да се опростим од њега. Дао ми је чај, дао ми целу и поздравио се. Па сам кренуо својим путем, радујући се.

            Прошавши версту, сетио сам се да сам војницима обећао пуну, коју сада неочекивано имам. Да ли да им дам или не? Једна мисао ми је рекла: тукли су те и опљачкали, а не могу то да искористе у своју корист, јер су ухапшени. И друга мисао је замишљала нешто друго: запамтите шта пише у Библији: “Ако хоће непријатељ, угуши га. . Убеђен, вратио сам се, и тек што сам пришао бини, изнели су све колере да их одвезу до следеће станице; Брзо сам притрчала, ставила бившег дечка у руке и рекла: покај се и моли се: Исус Христос је човекољубив, неће те оставити! И са тим их остави и пође у другом правцу својим путем.

Прошавши 50 верста дуж главног пута, одлучио сам да се обратим водичу за више самоће и погодније читање. Дуго сам ходао кроз шуме, повремено наилазио на мала села. Понекад је по цео дан проводио у шуми, марљиво читајућиЉубазност; Од њега сам добио много чудних сазнања. Моје срце се разгорело за сједињење са Богом, уз помоћ унутрашње молитве, коју сам настојао да научим, под вођством и контролом Доброте; а истовремено сам се растужио што још нисам нашао склониште где бих могао све време тихо да се бавим читањем.

Тада сам и ја читао своју Библију и осетио да сам почео јасније да је разумем, за разлику од раније, када ми се толико тога чинило несхватљивим, и често сам био изненађен. С правом кажу свети родитељи даЉубазностје кључ за откључавање мистерија Светог писма. Управљајући овим, почео сам делимично да схватам тајно значење Речи Божије; почело ми се откривати шта је најскривенија тајна човековог срца, шта је права молитва, шта је богослужење духа, шта је царство у нама, шта је неизрецива молба уздахнућег Духа Светога, да ћеш бити у мени, да ми даш своје срце, то значи обуци се у Христа, то значи заручење у нашем срцу, то значи заручење у нашем срцу у време, итд. моли се срцем, све што ме је окруживало јави ми се у чудесном облику: дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светлост, све као да ми говори да постоје за човека, сведочи о љубави Божијој према човеку и све се моли, све пева славу Божију. И из овога сам схватио оно што се у Добротољубију назива „управљање речима створења“ и видео сам начин на који се може разговарати са Божијим творевинама.

Састанак са шумаром у забаченој шуми

Дуго сам овако путовао. Најзад је ушао у тако забачено место да три дана није наишао ни на једно село. Моји крекери су нестали, а ја сам био веома тужан да не умрем од глади. Када сам почео да се молим срцем, мој очај је прошао, потпуно сам се предао вољи Божијој, и постао сам ведар и смирен. Неколицина је прошла путем који је лежао у близини огромне шуме, видео сам испред себе дворишног пса који је истрчао из те шуме; Позвао сам је и она је, пришавши, почела да ме милује; Обрадовах се и помислих: ово је милост Божија! – у овој шуми сигурно пасе стадо, а то је наравно питоми пастирски пас или је можда ловац у лову; или тако, или тако, али могу бар да измолим мало хлеба, јер нисам јео други дан, или могу да питам где је оближње село. Вративши се на моју страну, и видевши да ми нема шта да узме, пас је поново отрчао у шуму уском стазом којом је дошао до пута. Пратио сам је; прешавши две стотине хвати, угледа између дрвећа да је пас ушао у рупу из које је почео да лаје.

Мршав, блед човек средњих година излази кроз дебело дрво. Питао ме је како сам доспео овде? Питао сам га зашто је овде? И лепо смо разговарали. Човек ме је позвао у своју земуницу и саопштио ми да је он шумар и да чува ову шуму која је продата за сечу. Понудио ме је хлебом и сољу и почели смо разговор. Завидим ти, рекох, што можеш тако удобно да живиш сам од људи, а не као ја – лутам од места до места, и борим се међу свим људима. Ако има лова, каже, онда вероватно и овде живите, недалеко од некадашњег чувара је стара земуница, мада се срушила, али се у њој може и лети. Имате пасош. Имаћемо хлеба, доносе ми сваке недеље из нашег села; ево потока који никад не пресушује. И сам, брате, десет година једем само један хлеб и пијем воду, и ништа друго. Да, то је поента, на јесен кад мушки заврше посао, доћи ће човек од двеста радника и посећи ову шуму, онда ја нећу имати шта да радим, а ни тебе не дају да живиш.

Пошто сам све ово чуо, био сам тако срећан да бих му пао пред ноге. Нисам знао како да захвалим Богу на таквој милости. Оно за чим сам жудео, шта сам желео, сада неочекивано добијам. Дубока јесен је још четири месеца предалеко, па могу искористити тишину и смиреност која је у ово време згодна за пажљиво читањеЉубазностда се научи и постигне непрестану молитву у срцу. Тако сам радо остао до времена за живот у земуници које ми је назначило. Разговарали смо даље са овим простим братом; почео је да ми прича свој живот и своја размишљања.

            Ја, рече, нисам био последњи у свом селу, имао сам вештину, фарбао сам кумач, и плавио фарбу, и живео у изобиљу, иако не без греха: много сам преварио у трговини, џаба се клањао Богу; опсовао мајку, напио се и потукао. У нашем селу је био један старац који је имао стару, стару књигу о страшном суду. Он је ишао у православне цркве и читао, а за то је добијао новац; отишао и код мене. Некад би му дао десет копејки, па све до петлова. Овде сам слушао, седећи на послу, а он је читао какве ће нас муке имати у паклу, како ће се живи променити, а мртви ће васкрснути, како ће Бог доћи да суди, како ће анђели затрубити и каква ће огањ и смола бити, и како ће црв појести грешнике. Једног дана, слушајући ово, уплашио сам се, помислио сам: не могу да избегнем муке! Чекај, натераћу душу своју да спасе, можда ћу опростити своје грехе. Размишљао сам, размишљао и одустао од посла, продао кућу и, како сам био усамљен, отишао сам полицајцима са надом да ће ми свет дати хлеб, одећу и воштане свеће за мој опроштај.

Тако ја овде живим више од 10 година; једу само једном дневно, а затим један хлеб и воду; сваке ноћи устајем од првих петлова и клањам се светлости; кад се молим палим седам свећа пред сликама. Дању, када дворим шуму, носим ланце од два килограма на голо тело. Не кунем маћеху, вино. и не пијем пиво, и не свађам се ни са ким, не познајем жене и девојке из породице.

У почетку сам био спремнији да живим на овај начин, али пред крај ме нападају неумољиве мисли. Бог зна да ли ћеш ти опростити своје грехе, а живот је тежак. Али да ли је тачно оно што пише у књизи? Где изгледа да је човек васкрсао? Други је мртав сто година или више, а његовог пепела више нема. А ко зна да ли ће бити пакла или не? Уосталом, нико са онога света није дошао; изгледа да човек кад умре и труне нестане. Можда су књигу писали сами свештеници и претпостављени да нас будале уплаше да живимо скромније. Па и на земљи живиш у муци и ничим се нећеш утешити, и неће бити ничега на оном свету, па шта је од овога? Није ли боље живети хладније и веселије на земљи? Ове мисли ме боре, настави он, и бојим се да се више не бих ухватио у коштац са бившим пецарским мајстором!

Слушајући ово, било ми га је жао, и помислио сам у себи: кажу да су само научници и умни људи слободни мислиоци и ни у шта не верују, ето наше браће – прости људи који смишљају очај! Види се да је мрачном свету дозвољен приступ свима, а можда погодније напада оне једноставне. Колико можеш бити мудар и ојачати против непријатеља душе Речју Божијом. Дакле, да бих што више помогао и подржао веру у овог брата, узео самиз моје торбе Љубазност, пронашао главу монаха Исихија, прочитао је и почео да му објашњава да уздржавање од греха, страх ради муке, није успешно и бесплодно, и немогуће је да се душа ослободи умишљених грехова, нити спасе од умних. Дакле, све се то стиче унутрашњом молитвом, и не само, додао сам, страхом ради паклених мука, него чак и жељом ради царства небеског, ако неко почне да чини спасоносне подвиге, онда свети оци то називају најамничком радњом. Кажу да је страх од муке пут роба, а жеља за наградом у царству је пут најамника. А Бог жели да идемо к Њему синовским путем, то јест да се из љубави и марљивости према Њему поштено односимо и уживамо у спасоносној заједници са Њим у души и срцу.

Колико год себе не исцрпљујеш – ради физички труд и подвиге који хоћеш; али ако немаш увек Бога у уму, и непрестану молитву Исусову у срцу, онда никада нећеш бити смирен од својих мисли, и увек ћеш бити склон греху, чак и у најмањим случајевима. Узми, брате, да без престанка вршиш Исусову молитву; јер вам је у овој повучености могуће и згодно; ускоро ћете видети предности. Безбожне помисли неће доћи, откриће ти се вера и љубав према Исусу Христу; научићете како ће мртви васкрснути, а страшни суд ће вам се чинити истинитим колико ће бити. А у срцу ће бити таква лакоћа и радост од молитве да ћеш се изненадити и нећеш више досађивати и стидети твој спасоносни живот.

Затим сам му, колико сам могао, објаснио како да почне и како да настави непрекидну Исусову молитву и како о томе заповеда Реч Божија, и св.родитељи. Вероватно је изгледа пристао на то, и смирио се. Након тога сам раскинуо с њим и затворио се у стару земуницу која ми је указана.

Само практиковање Исусове молитве

Боже мој! какву сам радост, мир и усхићење осетио чим сам закорачио преко прага ове пећине, тачније гроба; чинила ми се дивна царска палата, пуна сваке удобности и весеља. Са радосним сузама сам захваљивао Богу, и расуђивао: сада, у таквом миру и тишини, треба се пажљиво бавити својим радом и молити Господа за опомену. Дакле, пре свега, почео сам да читамЉубазност, све по реду, од почетка до краја, са великом пажњом. За кратко време све сам прочитао, и видео каква је мудрост, светост и дубина у томе садржана. Али како се пише о многим разним предметима, и разним поукама светих отаца, онда нисам могао све да разумем и да на једно место ставим све што сам хтео да научим, посебно о унутрашњој молитви, да бих из тога извукао методу проучавања непрекидне аутоматске молитве у срцу. А ово сам заиста желео, по заповести Божијој преко Апостола:Љубоморан на велике поклоне  и такође:Не гаси дух  . Мислио, мислио, како бити? Фали ми памет, појмови такође, нема ко да објасни. Почећу да досађујем Господу молитвом; Можда ће ме Господ некако подсетити. После тога читав дан ништа нисам чинио, све док сам био у непрестаној молитви, не престајући ни на најмањи тренутак; мисли су ми се смириле и заспао сам: па видим у сну, као да сам у келији свог покојног старца, а он тумачиЉубазност, и каже: ова света књига је пуна велике мудрости. То је тајанствено благо разумевања тајних судбина Божијих. Није доступан на свим местима и не свима; међутим, по мери сваког разумевања, садржи таква упутства, за мудре – мудре, за просте – једноставне. И зато ви, праштачи, не треба да је читате редом којим су редом књиге Св.родитеља. Тамо је овај поредак теолошки; а неучен човек који жели да се учи од Доброте унутрашње молитве треба да је прочита следећим редоследом:

1) Прво прочитајте књигуНикиформонаштво (у 2 дела); затим 2) целу књигу Григорија Синаита, осим кратких поглавља; 3)Симеон Нови Богослово три облика молитве и речи о вери; а према овоме 4) књигаЦаллистаи Игњатије. Ови оци садрже потпуну поуку и поуку о унутрашњој молитви срца, свима разумљиву.

А ако желиш да видиш још јасније упутство о молитви, онда га нађи у 16 ​​часова. слика молитве светог патр.Калистацариградског. Ја, као да, држим у рукама својеЉубазност, почео да тражи наведено упутство, али га није могао убрзо пронаћи. Сам старац, прелистајући неколико страница, рече: Ево га! Означићу то за вас, и, подижући угаљ са земље, подвучен на маргини књиге, уз пронађени чланак. Све што је старац говорио, пажљиво сам слушао и трудио се да што чвршће и детаљније запамтим.

Пробудио сам се, а пред зору, лежао сам и понављао у свом сећању све што сам видео у сну и што ми је старац рекао. Коначно сам почео да размишљам: Бог зна да ли је душа покојног старца моја, или су моје сопствене мисли тако подешене, јер често и много размишљам оЉубазноста о старцу? Устао сам са овим изненађењем, већ је свануло. И шта? Видим на камену, који је био уместо стола у мојој земуници, несавијену Доброту на истом месту на које ми је старац указао, и подвукао га угљем, баш онако како сам видео у сну, чак је и сам угаљ лежао поред књиге. Ово ме је изненадило, јер се чврсто сећам да књиге није било од вечери; било ми је пресавијено у глави, а исто тако поуздано знам да на назначеном месту раније није било белешке. Овај случај ме је уверио у истинитост сна и у богоугодност блажене успомене на мог старца. Тако сам почео да читам Добротољубство, по истом налогу који ми је старац указао. Једном сам прочитао, поново прочитао исто, и ово штиво ми је распламсало у души лов и марљивост да све што прочитам проверим у пракси. Било ми је јасно и јасно откривено шта значи унутрашња молитва, шта значи постићи је и шта се од ње дешава, и како она радује душу и срце, и како препознати ту сласт, да ли је од Бога, или од бића, или од лепоте.

Дакле, пре свега, кренуо сам у проналажење места срца, према упутствимаСимеон Нови Богослов. Склопивши очи, гледао је умом, односно маштом у срце, желећи да замисли како је у левој половини груди и пажљиво слушао како куца. Тако сам у почетку вежбао пола сата, неколико пута дневно; у први мах није приметио ништа осим мрака; онда се убрзо почело појављивати срце и означавати кретање у њему; тада сам почео да улазим и излазим из Исусове молитве уз дисање у срце, по упутству Светог Григорија Синаита,Цаллистаа Игњатије, односно увлачећи ваздух у себе, умним погледом у срце, замисли се и рече: Господе Исусе Христе, и испуштајући ваздух из себе: помилуј. Прво сам то радио сат времена, а затим два, па што сам даље ишао, све сам чешће почињао овако да вежбам и на крају сам скоро цео дан провео у овој активности. Када би ме напао терет или лењост или сумња, одмах сам почео да читам у Добротољубији она места која уче о раду срца, и опет је било лова и марљивости у молитви. За три недеље почео сам да осећам бол у срцу, затим неку пријатну топлину у њему, радост и мир. То ме је све више узбуђивало и подстицало да се бавим молитвом, тако да су све моје мисли биле заокупљене њоме и осећао сам велику радост. Од тада сам почео да осећам другачије време у свом срцу и у мислима. Понекад ми се дешавало да ми некако срце прокључа од задовољства, у њему је била таква лакоћа, слобода и удобност да сам се потпуно променио и одушевио. Понекад сам осећао ватрену љубав према Исусу Христу и према целом Божијем створењу. Понекад су саме потекле слатке сузе захвалности Господу, који се смиловао на мене, бедног грешника. Понекад је мој некадашњи бесмислени концепт био толико остварен да сам лако разумео и размишљао о стварима којих раније нисам могао ни да помислим. Понекад се слатка топлина срца ширила мојим телом, и свуда сам дирљиво осећао присуство Бога. Понекад сам у себи осећао највећу радост од призивања имена Исуса Христа, и сазнавао шта се подразумева под оним што им је речено:Царство Божије је у вама .

Доживљавајући таква и слична задовољства, приметио сам да се дејства срчане молитве откривају на три начина: у духу, у осећањима и откровењима; у духу, на пример, сладост љубави Божије, унутрашњи мир, занос ума, чистота помисли, слатко сећање на Бога, у осећањима пријатно загревање срца, испуњење свих чланова слашћу, радосно врење у срцу, лакоћа и ведрина, пријатност живота, неосетљивост на болести и тугу. У откровењима просветљења ума, појма светих списа, познавања речи творевине, слободе од сујете и познања насладе унутрашњег живота, уверења о блискости Божијој и његовој љубави према нама.

            Пошто сам пет месеци провео сам у овој молитвеној делатности и уживајући у поменутим осећањима, толико сам се навикао на срчану молитву да сам је практиковао непрекидно, и на крају осетио да се молитва већ сама по себи, без икаквог подстрека са моје стране, производи и изговара у мом уму и срцу, а не у мом уму; али и у сну делује на исти начин, и ничим се не прекида – не престаје ни на један тренутак, шта год да радим. Моја душа је благодарила Господу и моје срце је било у непрестаној радости.

Дошло је време да се сече шума, људи су почели да хрле, а ја сам морао да напустим своју кућу без речи. Након што сам се захвалио полицајцу, помолио сам се, пољубио парче земље на којем ме је Бог почастио недостојног своје милости, обукао торбу са књигама и отишао. Дуго сам лутао по разним местима док нисам стигао у Иркутск. Срчана, самодејна молитва била је утеха и утеха читавим путем, у свим сусретима, није престајала да ме одушевљава, мада у различитом степену, где год да сам био, шта год да сам радио, чиме год да сам се бавио, ништа није ометала и ништа није умањила. Ако радим, али је молитва у мом срцу и посао иде брже; ако нешто пажљиво слушам или читам, али молитва не престаје, и осећам обоје у исто време, као да сам раздвојен, или су две душе у једном телу. Боже мој! као тајанствена особа!

      Увеличај дела Твоја, Господе: Ти си створио сву мудрост!. Много дивних случајева и догађаја сусрело се на мом путу. Ако им све испричаш, нећеш моћи да их завршиш за један дан. Али ево, на пример: једном у зиму, увече, отишао је сам кроз шуму у једно село да преноћи, које је било већ две версте даље на видику. Одједном је напао велики вук и појурио. У рукама сам имао старчеву вунену бројаницу (увек сам их имао са собом). Па сам махнуо вучјем чамцу са овим. И шта? Перле су ми побегле из руку и некако се ухватиле право за врат вука, вук је одјурио од мене и, прескочивши трн, заплео се задњим ногама у жбуње, и ухватио се канџама за грану сувог дрвета, и почео да се бори; али му је било незгодно да се ослободи, јер су га бројанице вукле за врат. Прекрстио сам се са вером, и отишао с намером да ослободим вука; и више зато што је мислио да ће, ако откине бројанице и побегне са њима, изгубити и моје драгоцене бројанице. Чим сам пришао и узео бројанице, вук их је стварно одсекао и побегао. Тако сам, благодарећи Богу и сећајући се свог блаженог старца, безбедно стигао у село; дошао у двориште гостионице и тражио да преноћи. Ушао у кућу. У предњем углу, за столом су седела два човека, један је био старац, други дебео човек средњих година, који је изгледао као да није био једноставан. Јели су чај. Питао сам човека који је био са њиховим коњем, ко су они? Рекао ми је да је мој деда био учитељ у народној школи, а други је био чиновник у земском двору: обојица су били племенити. Водим их на вашар, 20 верста одавде. Након што сам мало седео, замолио сам баку иглу и конац, отишао до свеће и почео да шијем своје поцепане бројанице. Погледа писар и рече: Видим да си се приљежно клањао, да си поцепао бројаницу? Нисам га ја поцепао, него вук… Како се вукови моле, кроз смех рече писар. – Испричао сам им детаљно како је било, и колико су ми драге ове бројанице. Писар се опет насмеја и поче да говори: ти, празни свети, увек имаш чуда! А шта је овде свето? Само си га боцнуо, а вук се уплашио и отишао; јер се и пси и вукови плаше бубашваба, и није чудно да се ухвате у шуми; не дешава се много у свету, па верујте у све, какво чудо? Чувши ово, учитељ је започео разговор с њим: немој да се намириш, добри човече, да! Ви не знате научни део… А ја у причи овог човека видим мистерију природе и чулног и духовног… Како је то тако? – упитао је писар. И ево видите: иако немате даље образовање, али сте наравно пристали да предајете кратку свету историју старог и новог хука, објављену као питања и одговори за школе. Старац чија је бројаница била светац: шта значи светост? Ништа друго него кроз подвиге враћања невиног стања првог човека у грешном човеку. Када се освешта душа, освећује се и тело. Бројанице су увек биле у рукама преосвећеног; дакле додиром руку и њеним испарењима у њих је усађена света сила – моћ невиног стања првог човека. То је тајна духовне природе!.. Ову моћ, по наслеђу, природно осећају све животиње до данас, и осећају се уз помоћ мириса; јер је нос свих звери и животиња најважнији инструмент чула. Ово је мистерија чулне природе!.. Ви, научници, имате све моћи и мудрости; а за нас је све тако једноставно: овако сипаш чашу вотке и пљеснеш, па ће моћи, рече писар, и

отишао до ормана. Ово је ваша ствар, – рече учитељ, – и молим вас да нам дате већ научено знање. Свидело ми се оно што је учитељица рекла; а ја, прилазећи му, рекох: Усуђујем се, оче, да ти кажем нешто више о свом старцу, и објасних му како ми се јавио у сну, како је учио и како је истицао Доброту. Учитељица је све ово са пажњом слушала. А писар, лежећи на клупи, гунђао је: „Кажу, истина је да људи сиђу с ума и читају Библију. Тако је! Какав ће вам шумар ноћу цртати по књигама? Само је књигу у сну испустио на под, па се упрљала чађом… Зар ће вам ово већ проћи!“ О! Пошто је ово размислио, писар се окренуо према зиду и заспао. Чувши ово, окренуо сам се учитељу и рекао; ево, ако хоћете, показаћу вам исту књигу, на којој је правилно подвучена, а не умазана чађом. Узео јеиз своје торбе Љубазност, а ја то показујем говорећи: чудим се овој мудрости, како је бестелесна душа могла да узме угаљ и да напише?… Учитељ, гледајући у цедуљу, поче да говори: ово је и тајна духова. Објаснићу ти то; ево видите: када су духови у телесном облику живе особе, они регрутују и састављају себи опипљиво тело од ваздуха и лаке материје, а када се појаве, они поново враћају оно што су заузимали оним елементима из којих је извучена композиција њиховог тела. И како ваздух има еластичност, моћ притиска и истезања, тако и душа обучена у њега може све да узме, да делује и пише. – Какву књигу имате? дај да видим! Он се разиђе и откри се реч и језик Симеона новог Богослова. – Ах! мора бити богословска књига. Никада је нисам видео… Ова књига, оче, готово се у потпуности састоји од учења унутрашње молитве срца у име Исуса Христа; откривају га овде до свих детаља двадесет пет св. родитељи – А ја знам унутрашњу молитву, рекао је учитељ… Поклонио сам му се пред ноге и замолио га да ми каже нешто о унутрашњој молитви. А ово је оно што је речено у новом завету да човек и сва створењакомешање покорава невољно, и све природно уздише, жуди и жели да уђе у слободу деце Божије; а ово тајанствено уздисање створења и урођена чежња душа је унутрашња молитва. Оно нема шта да научи, има га у свакоме и свачему!… Али како га пронаћи, открити и осетити у срцу, својом вољом остварити и прихватити, постићи тако да јасно делује, ужива, просветљује и спасава? – питао сам. Не сећам се да ли је о томе негде писало у теолошким расправама, – одговори учитељ. Овде је све написано, истакао сам… Учитељ је узео оловку и записао имеЉубазност, и каже: Ову књигу ћу свакако написати из Тоболска и рецензирати је. И тако смо се растали.

Када сам отишао, захвалио сам Богу на разговору са учитељем, и молио сам се за писара, да Господ уреди, бар једном, да му читамЉубазност, и учио би га за спасење.

Сусрет са благочестивим свештеником

А онда сам још једном у пролеће, дошавши у једно село, морао да свратим код свештеника. Био је љубазан и усамљен човек: са њим сам провео три дана. Прегледавши ме у ово време, поче ми говорити: остани са мном, платићу ти; Треба ми савестан човек; видели сте да имамо нову камену подигнуту иза старе цркве брвнаре. Не могу да нађем верног човека који би чувао раднике и седео у капели да скупља милостињу за градњу; и видим да би ти за ово био способан, а и добро би живео на свом путу; Седео бих сам у капели и молио се Богу, има и келија издвојена за чувара – молим вас останите, иако ће црква престати само за ово време. Иако сам дуго одбијао, морао сам пристати на убедљиву молбу свештеника. Тако је остао да лети до јесени. Тако је почео да живи у капели. У почетку ми је било мирно и згодно да се бавим молитвом, мада је много људи долазило у капелу, посебно на празнике, једни да се помоле, други да зевају, трећи да узму нешто из заједничког тањира. И како понекад читам Библију, ондаЉубазност, онда су неки од оних који су дошли, видевши ово, започели разговор са мном, други су ме замолили да им нешто прочитам.

После неког времена приметио сам да је једна сељанка често одлазила у капелу и дуго се молила Богу. Након што сам слушао њено мумлање, сазнао сам да она рецитује неке чудне молитве и друге које су потпуно изопачене. Питао сам: ко ју је томе научио? Рекла је да њена мајка, која је била црквењак, и њен отац, расколник, нису били свештеници. Покајавши све ово, посаветовао сам је да правилно чита молитве, по предању свете цркве, и зато јој објаснио: Оче наш и Богородице Дјево, радуј се. И, најзад, рече: све чешће молитву Исусову; корисније је од свих молитава Богу, и кроз њега ћеш добити спасење душе своје. Девојка је пажљиво прихватила мој савет и почела да то ради једноставно. И шта? После кратког времена ми је саопштила да је навикла на Исусову молитву, да осећа потребу да то чини непрекидно, ако је то могуће, и да када се моли осећа задовољство, а после тога и радост и жељу да се поново моли. Био сам срећан због тога и саветовао сам је да настави да се моли у име Исуса Христа.

            Време се приближавало крају лета; многи од оних који долазе у капелу почели су да ми прилазе, не само ради читања и савета, већ и са разним животним јадама, па и за признање трагања за губицима и нестанцима; очигледно, други су мислили да сам гатара. Коначно је дотична девојка дошла да пита за савет, како да буде? Њен отац је намеравао да је нехотице уда за једног расколника, такође из Безпоповшчине, и мушкарац би је оженио. Какав је ово законити брак, узвикнула је, свеједно! Хоћу да трчим докле поглед сеже. Рекох јој: куда ћеш да бежиш? На крају крајева, они ће те поново пронаћи. Данас се не можеш нигде сакрити а да не тражиш, свуда ће те наћи; него се за то усрдније моли Богу, да Он својом судбином уништи намеру твога оца и сачува душу твоју од греха и од јереси. То ће бити поузданије од вашег бекства.

Време је пролазило и постало ми је неподношљиво да будем бучан и примамљив. Коначно, лето се завршило, ја сам се усудио да напустим капелу и наставим, као и раније, својим путем. Дође код свештеника и поче му говорити: Ти, оче, знаш моје уређење. За молитву ми треба тишина, а овде ми је веома забавно и штетно. Ево ја сам те послушао, лето сам проживео: сада ме пусти и благослови ме на одвојени пут. Свештеник није хтео да ме пусти, и почео је да ме убеђује: шта те спречава да се овде молиш? Уосталом, немаш шта да радиш осим да седиш у капели, а имаш спреман хлеб. По свој прилици, молили су се ту даноноћно; живи брате с Богом! Ви сте способни и корисни за ово место, не причате о ситницама које долазе, већ доносите приходе и сакупљате цркви Божијој, тако је. То је боље пред Богом него ваша одвојена молитва. Још је забавније молити се са људима када сте сами. Бог није створио човека да би познавао само себе, него да би људи помагали једни другима, водили једни друге ка спасењу, ко може шта може. Погледајте свете и васељенске учитеље, они су радили дан и ноћ и старали се о цркви, и свуда су проповедали, и нису седели сами и нису се скривали од људи.

Сваком, оче, Бог даје своје; било је много проповедника, било је и много пустињака. Ко је у себи нашао склоност за шта и за шта, он је то чинио и веровао да му је сам Бог у томе показао пут ка спасењу. А како ми објашњавате ово: да су многи светитељи оставили чин свештеника, игумана и јереја и побегли у осамљене пустиње да се не би постидели у народу? Тако је свети Исак Сирин побегао из свог епископског стада; па монах Атанасије Атонски напусти своје многобројно пребивалиште; и управо зато што су им та места била примамљива и зато што су истински веровали гласу Исуса Христа:Каква је корист човеку када сав свет задобије и душу своју искупи ?.

            Али они су били свеци, рекао је свештеник. Ако су светитељи, одговорио сам, пазили да им не науде сношај са људима, шта онда преостаје немоћном грешнику? Најзад сам се опростио од овог доброг свештеника и он ме је с љубављу повео на пут.

Прича о спасеној девојци

После десет верста стадох да преноћим у селу. На овом ноћењу видео сам једног очајног болесног човека, и саветовао сам првог у његовој близини да га причести. Христове тајне. Они су пристали и до јутра су послали по свештеника у своје парохијско село. Остао сам да чекам да се поклоним светим даровима и помолим се за ову велику тајну. Изашао сам напоље, сео на клупу и чекам да дочекам свештеника. Одједном, из ведра неба, девојка која се дружила у капели истрчава к мени.

Како си доспео овде, питао сам.

Било нам је суђено да се свађамо прса у прса да ме издају за расколника и отишао сам. У исто време, клањајући се мојим ногама, поче да говори: учини ми услугу, поведи ме са собом и одведи ме у неки манастир; Нећу да се женим, живећу у манастиру да се служим Исусовом молитвом. Тамо ће те саслушати и прихватити ме.

Смилуј се, рекох, куда да те водим? Ја не знам ниједан женски манастир са ове стране, а како да идем са тобом кад немаш пасош? Једном нећете бити нигде примљени; и не можеш се нигде сакрити у садашњем времену, ухватиће те сада, и послаће те у твоје место прослеђивањем, а бићеш и кажњен за скитњу. Боље иди кући и моли се Богу, а ако нећеш да се удаш, прави се некакав непријатељ. Ово се зове спасоносна милост; тако и мајка светог Климента и света Марија, која се спасла у мушком манастиру, и многи други.

Док смо седели и размишљали, видели смо четворицу како возе пар по путу, и они су кренули право према нама. Зграбили су девојку, ставили је у кола и послали је са једним човеком; а тројица су ми везали руке и одвезли ме назад у село где сам лети живео. На све моје изговоре само су викали: јавићемо ти, Свето, како да заводиш девојке! Увече су ме довели у сеоску управу, оковали ми ноге у гвожђе и стрпали у затвор до јутра, када ће бити одржано суђење. Свештеник, сазнавши да сам у затвору, дође да ме посети; донео ми је вечеру, утешио ме и рекао да ће се залагати за мене и говорити као духовни отац. да нисам таквих квалитета као што мисле о мени. Након што је сео са мном, отишао је.

            Касније увече, водич, возећи се негде кроз село, заустави се код изабраника; и речено му је шта се догодило. Наредио је да се окупи народ и да ме доведу у судијску кућу. Ушли смо, стојимо и чекамо. Тада дође водич, већ пун храбрости, седе за сто у качкету и повиче: Еј, Епифане! уосталом, девојка, твоја ћерка, није ништа узела из дворишта? Ништа оче! Ова будала се није разоткрила ни у једном лошем случају? Не, оче! Да, овако ћемо судити о ствари, па ћемо одлучити: сами се бавите својом кћерком; а сутра ћемо овог младића научити и отерати га, и чврсто му наредити да се овде више не показује. То је то! Рекавши то, водич сиђе са стола и пође у кревет; и опет сам стављен у затвор. Рано ујутру дођоше два човека, један из Сота и један из Десије, посекоше ме и пусте; и отидох, захваљујући Богу што ме је удостојио да пострадам за његово име. Ово ме је утешило и још више загрејало непрекидну молитву мог срца.

Сви ти догађаји нису ме ни најмање увредили, као да су се догодили неком другом, а ја сам их само видео; чак и кад су ме посекли, то је било подношљиво; молитва, која је обрадовала срце, није дала да се ништа чује.

После четири версте срео сам девојчину мајку, која је кренула са пијаце са куповином. Она, видевши ме, рече ми: наш женик одбио; видиш љут на Акулку који му је побегао. Онда ми је дала хлеба и колача, а ја сам отишао даље.

Време је било суво, а ја нисам хтео да преноћим у неком селу; и видевши увече два ограђена пласт сена у шуми, улогорио се испод њих за ноћ. Кад сам заспао, видео сам у сну да идем путем и читам главеАнтоније ВеликисаЉубазност. Одједном ме старац сустигао и рекао: не читате овде, читајте овде, и показао је на 35. главу Јована Карпатског, у којој је записано: понекад је онај који поучава обечашћен и трпи искушења за оне који су од њега духовно имали користи. А указао је и на 41. њену главу, где се каже: они који се слободније служе молитвом, заточеници су страшних и жестоких искушења.

            Тада је почео да говори: пази на свој дух и не буди тужан! Сетите се шта је рекао апостол:Веће је оно што је у вама него у свету.. Сада сте из искуства научили да ниједно искушење није дозвољено изнад снаге човека; алиса искушењем Бог ствара и брзим доласком. Нада у ову помоћ Божију учвршћивала је и руководила ревношћу и усрдношћу светих молитвеника, који не само да су и сами проводили свој живот у непрестаној молитви, него су је из љубави поучавали и откривали и другима, када је било прилике и времена. Свети Григорије Солунски каже о томе: – не само да се молимо непрестано, у име Христово, по заповести Божијој, него је потребно да то учимо и откривамо другима, свим монасима, мирјанима, мудрима, простима, мушкарцима, женама и децом, и са сваком усрдношћу нарушавамо. На сличан начин монах Калист Антилик каже: – да ни умно деловање о Господу (тј. унутрашња молитва), ни созерцајно знање, ни путеви да се дође до туге душе, не треба само у уму задржати, већ да се записује, издаје списе и излагање, ради опште користи. И Реч Божија о томе каже дабрат од брата помажемо, јер је град тврд и висок.

Само у овом случају треба учинити све да се бежи од сујете и чува се семена божанског учења у ветар. Када сам се пробудио, осетио сам велику радост у срцу, а снагу у души, и наставио сам пут.

После тога, после дужег времена, догодио се још један инцидент; можда ћу и рећи: једном, баш 24. марта, осетио сам неодољиву жељу да се сутра, односно на дан посвећен Пречистој Богородици, у спомен Њеног Божанственог Благовести, причестим светим тајнама Христовим. Питао је да ли је црква далеко; рекли су 30 верста. Дакле, ходао сам остатак дана и целу ноћ да бих стигао до јутра. Време је било најгоре, понегде је падао снег, па киша, поред јаког ветра и хладноће. На путу сам морао да пређем мали поток, а чим сам ушао у његову средину, лед ми је пукао под ногама и уронио сам у воду до појаса. Намочивши се на овај начин, дошао сам до јутра; бранио њу и трпезарију, на којој ми је Бог угодио да се причестим.

            Како бих овај дан провео у миру, без препрека за духовну радост, молио сам управника цркве да остане у причаоници до сутра. Цео тај дан био сам у неизрецивој радости и сладости срца; лежао на одељењима у овој неогреваној стражарници, као да је почивао на Авраамовим недрима: молитва је деловала снажно. Љубав према Исусу Христу и Богородици, као слатки таласи, ковитлала се у срцу и као да је погрузила душу у утешни занос. До ноћи сам одједном осетио јак грч у ногама и сетио се да су мокре. Занемарујући ово, почео сам усрдније да слушам своје срце молитвом и нисам осећао бол. Ујутру сам хтео да устанем, али видим да не могу ни да померим ноге; потпуно повучен и опуштен као бичеви; стражар ме је с муком повукао доле. Тако сам седео непомично два дана. Трећег дана стражар је почео да ме избацује из ћаскања, говорећи: ако погинеш овде, онда за тобом. Чим сам испузао на рукама, легао сам на црквени трем.

Тако је лежао тамо два дана. Људи који су туда пролазили нису обраћали пажњу ни на мене ни на моје захтеве.

Најзад ми је пришао човек, сео и причао. Успут је рекао: Шта ћеш дати? ја ћу те излечити. Са мном је било потпуно исто; Знам од овог напитка. Немам шта да ти дам, одговорио сам. Шта је у твојој торби? Неки крекери и књиге. Па, хоћеш ли ми учинити бар једно лето ако те излечим? И не могу ништа; видите да имам само једну руку, а друга је скоро потпуно сува. Па шта можеш да урадиш? Ништа, осим што знам да читам и пишем. И пиши! Па научи дечака да пише, сине мој, он не зна много да чита, али ја желим да пише. Али мајстори траже скупо, 20 рубаља по тренингу. Пристао сам, а они и стражар су ме одвукли и ставили у двориште овог човека у старом, празном купатилу.

            Тако је почео да се понаша са мном, сакупио је са њива, из дворишта и из јама за прање читав квартет разних трулих костију, и стоке и птице, и сваке врсте: опрао их је, па их каменом изломио на мање комаде и ставио у велики балван; бунар је покрио поклопцем, и бацио га у празан лонац укопан у земљу, а поврх балвана га је дебело обложио иловачом, и, прекривши ватру дрвима, ложио је више од једног дана, и, наложивши дрва, рекао је: ово ће бити катран од костију. Другог дана ископао је из земље лонац, у који је кроз бунар из наплавине текла густа течност, црвенкаста, масна и мирисала на сирово сирово месо; а кости које су биле у балвану постале су црне и труле, тако беле, чисте, провидне, као седеф или седеф. Пет пута дневно сам трљао стопала овом течношћу. И шта? Сутрадан сам осетио да могу да померам прсте; трећег је могао да савија и разгиба ноге, а петог дана стајао је на њима и са штапом ходао по дворишту. Једном речју, после недељу дана моје ноге су као и раније биле потпуно ојачане. Захвалих овом Богу, и помислих у себи: какву мудрост има Бог у створењима! Суве кости које су иструлеле, скоро потпуно предате земљи, задржавају своју животну снагу, боју, мирис и дејство на жива тела и као да саопштавају живот мртвим телима. Ово је гаранција будућег васкрсења тела. Ово бих волео да покажем полицајцу са којим сам живео, када сумња у опште васкрсење!

Опоравивши се на овај начин, почео сам да учим дечака, уместо рецепта написао сам Исусову молитву; натерао га је да то запише, показујући му како да добро пише речи. Лако ми је било да га учим, јер је он дању служио управнику и долазио да учи код мене само када је управник спавао, односно од зоре до касних вечера. Дечак је био пажљив и убрзо је почео нешто да пише. Кад је управник видео шта пише, упитао га је: Ко те учи? Дечак је рекао да у нашем старом купатилу живи путник без руку. Дошао је један занимљив менаџер из Пољака да ме види и затекао ме како читамЉубазност. После разговора са мном, питао је: шта читаш? Показао сам му књигу. – Ах! ово је Доброчинство, рекао је. Ову књигу сам видео код нашег свештеника када сам живео у Вилнусу; али сам чуо за њега, да садржи неке чудне чари и молитвене вештине, које су написали грчки монаси, као што у Индији и Бокарији фанатици седе и надимају се, покушавајући да заголицају своја срца, и безумно поштују то природно осећање. Морамо се молити једноставно ради испуњавања наше дужности према Богу; устао и прочитаоОче наш, како је Христос учио; ево, за цео дан је у праву, уместо да се непрекидно слаже са истим; па ћеш вероватно полудети и сломити срце.

Не размишљајте тако о овој светој књизи, оче. Нису је написали прости грчки монаси, већ стари велики и свети људи које и ваша црква поштује, некакоАнтоније Велики, Макарије Велики, Марко подвижник, Јован Златоуст и др. А индијски и бухарски монаси су од њих усвојили срчани метод за унутрашњу молитву, али су га сами покварили и изобличили, како ми је рекао мој старац. А у Добротољубију су сва упутства о срчаном молитвеном деловању преузета из Речи Божије, из Свете Библије, у којој је исти Исус Христос који је наредио да се чита:Оче наш, такође завештао непрестану срдачну молитву, говорећи:љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свим умом својим; пост, бди и моли се; остани у мени, и ја у теби. И свети оци, наводећи сведочанство светог цара Давида из псалама:окуси и види како је добар Господ, тумачи је тако да хришћанин треба свим средствима да тражи и постиже сладост у молитви и да стално тражи утеху у њој, а не једноставно, само једном дневно, читаОче наш. Овде ћу вам прочитати како ови свети осуђују оне који се не труде да стекну и не уче слатку срдачну молитву. Они пишу да такви људи греше у следећем: 1) да су у супротности са богонадахнутим писмима, 2) да не преузимају највише и најсавршеније стање душе, већ да се задовољавајући само спољашњим врлинама не могу имати прождрљивост и жеђ за истином, па су због тога лишени блаженства и гордости често падају у врлину и радост Господа. одступити. Читаш нешто високо, рече управник; куд ми овоземаљски јуримо за овим! Овде ћу вам на једноставнији начин прочитати како су и у световном животу добри људи научили да се непрестано моле. Нашао сам речу Добротољубију Симеон Нови Богослово Ђорђу младићу и почео да чита.

Менаџеру се то свидело и рекао ми је: дај да прочитам ову књигу, у слободно време, када је размислим. Вероватно ћу га дати за један дан, али не могу више, јер га читам сваки дан, и не могу без њега. Али ми бар напиши ово што си сада прочитао; платићу ти не треба ми твоја уплата, али ћу то написати с љубављу да ти Бог да усрдност у молитви. Одмах сам преписао реч коју сам са задовољством прочитао. Прочитао га је својој жени и обома се допало. Понекад су почели да шаљу по мене. Отишао сам код њих са Доброчинством; читали тамо, а они, седећи за чајем, слушали. Једном су ме оставили да вечерам. Управитељева жена, љубазна старица, седела је са нама и јела пржену рибу. Некако се због непажње удавила коском; који јој није помогао, није могао ни на који начин да јој олакша, осетила је јак бол у грлу и два сата касније је легла. Послали су по доктора 30 верста даље, а ја сам се покајао и већ увече отишао кући.

            Ноћу, у тананом сну, чујем глас свог старца, али не видим никога; глас ми рече: излечио те господар, што не помогнеш управници? Бог је заповедио сажаљење према ближњем. Радо бих помогао и чиме? Не знам никакво средство. И ево шта радите: од самог почетка свог живота она има одбојност према уљу за дрво, и не само да не може да га користи, већ и мирис истог без мучнине; и зато јој дај да попије кашику дрвеног уља, поцепаће се, кост ће избити, а рану у грлу коју је кост огребала уљем ће се намазати, и она ће оздравити. Да, како да дам кад јој се гади – неће да пије? Навели сте менаџера да је држи за главу, али сте јој изненада, иако на силу, сипали у уста. Када сам се пробудио, одмах сам отишао до управника и детаљно му испричао. Каже да ће сада направити твоје уље? Већ шишти и делирично је, а врат јој је сав натечен. Међутим, вероватно ћемо покушати; уљни лек је безопасан, иако неће помоћи. Сипао је уље за дрво у чашу, а ми смо је пустили да га ту и тамо прогута. Одмах је почело јако повраћање, и убрзо је кост избила крвљу; осећала се боље и чврсто је заспала.

Ујутру сам дошао у посету и видео сам да она мирно седи и пије чај, и заједно са мужем се задивила леку, а шта више, како ми је у сну речено, да она не воли уље за дрво, јер нико осим њих то није знао. Онда је дошао доктор, управник је испричао шта јој се догодило, а ја сам испричао; како ми је човек излечио ноге. Доктор је, саслушавши, рекао: ни овај ни други случај није чудан; у обојици је била на делу сама сила природе, али за памћење ћу то записати; извадио оловку и записао у књигу сећања.

Убрзо после тога пронела се гласина по комшилуку да сам видовњак, лекар и исцелитељ; са свих страна стадоше ми непрестано долазити са својим разним случајевима и случајевима, доносити ми дарове и почеше да ме читају и моле. Недељу дана сам је гледао, и бојећи се да не паднем у сујету и да ме не поквари расејаност, отидох оданде тајно ноћу.

Па опет пођох својим путем, и осетих такву лакоћу, као да ми је планина пала са рамена. Молитва ме је све више тешила, тако да ми је понекад срце узаврело од неизмерне љубави према Исусу Христу, и од овог слатког кључања као да су ми се утешни потоци сливали по свим зглобовима. Сећање на Исуса Христа се толико утиснуло у мој ум да када сам размишљао о догађајима из Јеванђеља, чинило ми се да их видим пред очима, био сам дирнут и радосно плакао, понекад сам осећао радост у срцу коју не могу ни да кажем. Дешавало се да понекад по три дана нисам улазио у људска села и осећао сам одушевљење, као да сам једини на земљи, бедни грешник пред милостивим и човекољубивим Богом. Та усамљеност ме је тешила, а радост молитве за њега била је много опипљивија него у људима.

            Коначно сам стигао у Иркутск. Поклонивши се светом моштима светог Инокентија, поче да размишља у себи: куда да идем сада? И нисам желео да живим овде дуго, јер је град препун. Ходао сам замишљено улицом; тада ме срео локални трговац, зауставио ме и почео да говори: јеси ли ти путник? Зашто не дођеш код мене? Дошли смо с њим у његову богату кућу. Питао ме је каква сам особа, а ја сам му рекао своје порекло. Послушавши, поче да ми говори: ево ти у стари Јерусалим. Постоји светиња каква нема! Радо бих отишао, одговорио сам, али немам средстава за то; До мора могу да прошетам, али за прелазак преко мора нема шта да платим, треба много новца. Хоћеш ли, рече трговац, даћу ти лек; прошле године сам већ послао тамо једног нашег варошанина. Падох му пред ноге, а он поче да говори: Слушај, даћу ти писмо родном сину у Одесу; ту живи и има трговачке везе са Цариградом; има лађе, и радо ће те одвести у Цариград, и тамо наређује својим послушницима да ти унајме место на лађи до Јерусалима и плате новац. На крају крајева, није много скупо. Чувши ово, обрадовао сам се, много сам заблагодарио свом добротвору на милости, а више сам захваљивао Богу што ми показује такву очинску љубав и бригу према мени као бедном грешнику који не чини добра, ни себи, ни људима, и туни која једе туђи хлеб у беспослици. И тако сам остао код овог добротворног трговца три дана. Написао ми је, по обећању, писмо своме сину о мени; а сада идем у Одесу са намером да стигнем до светог града Јерусалима: али не знам да ли ће Господ дозволити да се поклоним Његовом животоносном ковчегу.

Трећа прича

Пре одласка из Иркутска отишао сам код духовника, са којим сам водио разговоре, и рекао му: Већ сам на путу за Јерусалим; дошао да се опростим и захвалим на хришћанској љубави према мени недостојном путнику. Рекао ми је: Бог те благословио. Али зашто ми ниси рекао ништа о себи, ко си и одакле си? Чуо сам много од вас о вашим путовањима; било би занимљиво сазнати о свом поријеклу и животу прије путовања.

Добро, рекох, радо ћу ти и то рећи. Ово није дуга прича.

Биографија свештеника и његов некадашњи светски живот

Рођен сам у једном селу у Орловској губернији. После оца и мајке остало нас је двоје, ја и мој старији брат. Он је имао десет година, а ја две године – трећа. Па нас је деда одвео својој кући да се хранимо; био је имућан и поштен старац, држао је гостионицу на главном путу, а због његове доброте су код њега боравили многи посетиоци. Почели смо да живимо у њему; мој брат је био живахан и увек је трчао по селу, док сам се ја више мотала око деде. На празницима смо ишли с њим у цркву, а код куће је често читао Библију, исту ону коју имам и ја. Мој брат је одрастао и постао размажен – навикао се да пије. Имао сам већ седам година; Једном сам са братом лежао на шпорету, а он ме је гурнуо одатле и повредио ми леву руку. Од тада па до сада не поседујем га – све је пресушило.

            Мој деда је, видећи да нећу бити способан за сеоске послове, почео да ме учи читању и писању, а пошто нисмо имали азбуку, научио ме је из исте Библије, на неки начин: указивао на основе, терао ме да формирам речи и запажам слова. Не разумем ни како сам, пратећи њега, временом научио да читам. И коначно, када је мој деда почео да слабо види, често ме је терао да читам Библију, а сам ме је слушао и исправљао. Често смо имали земског писара који је лепо писао, гледао сам и свиђало ми се како је писао. Ево и ја сам, по његовом примеру, почео да извлачим речи, он ми је показао, дао ми папире и мастило и поправио ми перје. Тако сам научио да пишем. Мој деда се овоме обрадовао, и овако ме поучио: сад ти је Бог отворио писмо, бићеш човек, па захвали Господу на томе, и моли се чешће. Стога смо пре свих служби ишли у цркву, а код куће смо се врло често молили; Био сам приморан да прочитам:Помилуј ме Боже, а деда и баба су се клањали или стајали на коленима. Коначно, имао сам већ седамнаест година, а бака ми је умрла. Деда је почео да ми говори: немамо газдарице у кући, а шта ако немамо бабу? Твој старији брат је збуњен, хоћу да те оженим. Појавио сам се, замишљајући свој инвалидитет, али деда је инсистирао, и оженили су ме, изабрали су имућну и љубазну девојку од двадесет година. Прошла је година, а мој деда се смртно разболео. Позвавши ме, он поче да се опрашта и рече: Ево ти куће и све баштине, живи по савести, не обмањуј никога, него се највише моли Богу, све је од Њега. Не надај се ничему осим Богу, иди у цркву, читај Библију, и сети се старице и мене. Ево ти паре, хиљаду рубаља, чувај се, не троши их џабе, али немој ни шкртарити, дај просјацима и божјим црквама.

Тако је умро и ја сам га сахранио. Брат је постао завидан што су двор и имање дали само мени; почео је да се љути на мене, а штавише, непријатељ му је помогао у томе, и чак је намеравао да ме убије. Коначно, овако је урадио ноћу, када смо спавали и није било гостију: провалио је у орман у коме је био новац, извадио га из сандука и запалио орман. Чули смо већ кад се запалила цела кућа и двориште, а једва смо искочили кроз прозор, само оно у чему смо спавали.

Библија је лежала испод глава, а ми смо је зграбили са собом. Гледајући како нам гори кућа, рекли смо себи: хвала Богу! иако је Библија опстала, иако има нешто да нас утеши у тузи. Дакле, сва имовина нам је спаљена, а брат нам је нестао. Касније су сазнали када је почео да пије и да се хвали да је узео новац и запалио двориште.

            Остадосмо голи и боси, потпуно оскудни, некако смо позајмили колибу, и почели смо да живимо у сиромаштву. Моја жена је била занатлија: ткала је, прела, шила, узимала послове од људи, а радила је дан и ноћ и хранила ме. Због безрука нисам умео ни папуче да ткам. Посећивала би или вртела, а ја бих седео поред ње и читао Библију, а она би слушала, а понекад би плакала. Кад питам: шта плачеш? Уосталом, хвала Богу, живимо. Онда ће она одговорити: дирљиво ми је што је то веома добро записано у Библији. Памтили су и дедину наредбу – често су постили, свако јутро читали акатист Богородици, а ноћу чинили хиљаду поклона да не би били у искушењу. Тако смо мирно живели две године. Али ето шта је чудно, да иако нисмо имали појма о унутрашњој молитви, која се ствара у срцу, а за њу никада нисмо чули, него смо се само језицима молили, клањали смо се џаба, пошто су безумни падали једни преко других, и био је лов на молитву, а дуга спољашња и беспојмовна молитва није изгледала тешко. Очигледно, један учитељ ми је рекао истину, да постоји тајна молитва у човеку, за коју он сам не зна, како се она у души чини непознатом, и побуђује на молитву, ко зна шта и како уме.

После две године оваквог нашег живота, изненада се моја жена разболела од јаке грознице и, причестивши се, умрла је деветог дана. Остао сам сам, немоћан ништа; Морао сам да ходам по свету, а било је срамота да тражим милостињу; осим тога, био сам толико тужан за женом да нисам знао где да се обратим. Кад бих ушао у своју колибу, и видео њену одећу, или какву марамицу, завијао бих и пао без памћења. Стога нисам могао да издржим своје чежње, живећи код куће, па сам продао своју колибу за 20 рубаља, а какву смо одећу имали ја и моја жена, све сам то дао просјацима. Добио сам пасош за вечно ослобођење према мом броју и одмах сам узео своју вољену Библију и отишао где год су ми очи могле да виде. По одласку, помислио сам, где да идем сада? Пре свега, отићи ћу у Кијев, поклонити се светима Божијим и замолити их за помоћ у мојој тузи. Када сам се усудио да то урадим, осећао сам се боље и са радошћу сам стигао у Кијев. Од тада, већ 13 година, стално путујем по разним местима; Обишао сам многе цркве и манастире, а сада све више лутам степама и пољима. Не знам хоће ли Господ да стигне до светог Јерусалима. Било би времена, кад је то Божја воља, да се и грешне кости закопају.

колико имаш година? – Тридесет три године.

Доба Христово!

Прича четири

      Добро ми је да се држим Бога, да мислим на наду свог спасења у Господу.

            Права руска пословица: човек претпоставља, а Бог је, рекох, дошао код мог духовног оца. Мислио сам да ћу данас отићи и кренути на пут за свети град Јерусалим, али се испоставило другачије; један сасвим неочекивани инцидент оставио ме је на истом месту још три дана. И нисам могао да поднесем да не дођем код вас да вас о томе обавестим, и да узмем савет у својој одлучности у овом случају, који се сасвим неочекивано сусрео на овај начин.

Опростивши се са свима, кренуо сам својим путем уз Божију помоћ, и тек што сам кренуо да изађем на јемство, кад на капији последње куће угледах познатог човека, који је некада био исти као ја, путник, и кога нисам видео три године. Након што се поздравио, питао је где идем? Одговорих: Хоћу, ако Бог да, у стари Јерусалим. Хвала Богу! подигао је; ево ти доброг сапутника. Бог с тобом и с њим, рекох, зар не знаш да ја по својој природи никад не идем са сапутницима, него сам навикао да путујем увек сам? Али слушај: знам да ће ти се свидети овај сапутник; како је он с тобом, тако ћеш и теби бити добро с њим. Видите, и отац власника ове куће, у којој сам ангажован као радник, иде по обећању у стари Јерусалим, и добро ћете се провести с њим. Он је локални грађанин; старац је љубазан и, штавише, потпуно глув, па ако не виче, не може ништа да чује; ако га питаш за нешто, треба да га напишеш на папиру, па ће онда одговорити; и зато ти неће досадити на путу, неће с тобом разговарати, код куће све више ћути; и за њега ћеш бити неопходан на путу. Син му даје коња и визу за Одесу да би га тамо продао. Иако старац хоће да иде пешке, са њим ће и коњ по пртљаг и неке пакете на гроб Господњи; овде можете одмах ставити своју торбу. Сад помисли, како се може стар и глув човек послати сам са коњем на тако далек пут? Тражили су и тражили водича, али сви питају да је веома скупо и опасно пустити га са непознатом особом, јер код себе има новца и ствари. Сложи се, брате, право ће бити добро; усредсредите се на славу Божију и на љубав према ближњем. И домаћине ћу уверавати за вас, и они ће се томе неописиво обрадовати; они су добри људи и много ме воле; Код њих сам запослен већ две године. Рекавши тако на капији, одведе ме у кућу господара, а ја сам, видећи да породица мора бити поштена, пристала на њихов предлог. Ево нас сада настанили у трећи дан Божићног празника, ако Бог благослови, после слушања божанске литургије, кренућемо на пут.

            Ето какви се случајни инциденти дешавају на путу живота! И сав Бог и Његов свети промисао управља нашим делима и намерама, као што је написано:и шта желети и шта су деца Божија. Чувши ово, мој духовни отац рече: Срдачно ми је драго, драги брате, што је Господ неочекивано уприличио да се видимо после кратког времена. А пошто си сада слободан, ја ћу те дуже држати с љубављу, а ти ћеш ми још причати о својим поучним сусретима, који су били на твом дугом путу. Са задовољством и пажњом сам слушао и све ваше претходне приче. Срећан сам што то радим, одговорио сам и почео да говорим.

Било је много свега, и доброг и лошег; не причам све дуго, али је много тога већ изашло из сећања, јер сам се трудио да посебно памтим само оно што је моју лењу душу упућивало и узбуђивало на молитву, а свега осталог сам се ретко сећао, или боље рећи, трудио сам се да заборавим прошлост, по упутствима светог апостола Павла, који је рекао:Тежим части највишег чина, заборављајући леђа и посежући за предњим. Да, мој покојни блаженопочивши старац је рекао да препреке за молитву срчаног удара са две стране, шуаиом и гумама, односно ако враг нема времена да се одврати од молитве са сујетним мислима и грешним плановима, онда враћа поучне успомене у свом сећању или предлаже молитву која му је неподношљива. И то се зове чиста крађа, у којој душа, занемарујући разговор са Богом, прелази на задовољан разговор са собом или са створењима. И зато ме је научио да не прихватам ни најлепшу духовну мисао за време молитве, а ни после дана, ако би се десило да се време потроши више на поучно размишљање и разговор него на суштинску невидљиву молитву срца, онда и ово треба сматрати неумереношћу, или благотворном за убоге, за духовну похлепу. у молитви, углавном су преовладавали у великом броју пре времена проведеног у другим делима побожности. Али не можете заборавити све. Други ми се, наравно, толико дубоко урезао у сећање да га се дуго нисам сећао, сећам се, на пример, једне благочестиве породице, код које ме је Господ удостојио да останем неколико дана из следећег случаја.

Сусрет са побожном породицом велепоседника

За време мог путовања по Тоболској губернији морао сам да прођем кроз неки окружни град. Остало ми је врло мало мрвица хлеба, па сам ушао у кућу да измолим хлеба за пут. Рече ми газда: хвала богу, дошао си на време, моја жена тек извадила хлеб из рерне, ево ти топлог ћилима, моли се за нас Богу. Захваливши се, почех да стављам хлеб у торбу, а домаћица, видевши то, рече: нека торба је танка, сва похабана, променићу ти је, а мени је дала лепу, тврду кесу. Захваливши им од срца, наставио сам. На изласку, у малој радњи, тражио сам мало соли, а продавац ми је сипао кесу. Обрадовао сам се духом и захвалио Богу што ме показује недостојним тако добрих људи. Ево, помислих, сад ћу недељу дана без бриге о храни спавати и бити задовољан. Благослови душо моју, Господе!

Изашавши из овог града пет верста, видео сам на путу мало село и малу дрвену цркву, али споља добро украшену и осликану. Пролазећи, пожелео сам да се поклоним храму Божијем, и ушавши у црквени трем, помолио сам се. Са стране цркве играла су се на травњаку двоје мале деце од пет-шест година. Мислио сам да су деца свештеника, иако су били јако добро обучени. Дакле, молећи се, наставио је. Нисам стигао да одем десет корака од цркве кад иза себе зачу вапај: просјакиња! просјак! стани! Деца коју сам видео вриштала су и трчала ка мени – дечак и девојчица; Стао сам, а они су притрчали и ухватили ме за руку: идемо код мајке, она воли просјаке. Нисам просјак, кажем им, већ пролазник. А твоја торба? Ово је мој омиљени хлеб. Не, идемо сигурно, мама ће ти дати новац за пут. Али где ти је мајка, питао сам. Он је иза цркве, иза овог ораха.

Одведоше ме у прелепу башту, у чијој средини угледах велики дворац; ушли смо у саме одаје, каква чистоћа и украс! Па је госпођа истрчала до нас. Молим за милост! молим те! одакле те Бог посла к нама? седи, седи, драга! Сама је скинула торбу са мене, ставила је на сто и сјела ме на мекану столицу; нећеш да једеш или галеба? а зар немаш потребе? Хвала лепо, одговорио сам, имам целу кесу јела, пијем чај, али нисам навикао на то у нашем сељачком животу, вреднија ми је твоја марљивост и љубазно опхођење од посластице; Молићу Бога да вас благослови за такво еванђелско чудо. Док сам ово рекао, осетио сам снажну жељу да се вратим унутра. Молитва је узаврела у мом срцу и требало ми је смирење и тишина да дам простора овом спонтаном пламену молитве, да сакријем од људи спољашње знаке молитве, као што су: сузе, уздаси и необични покрети лица и усана.

            И зато устадох и рекох: извини мајко, време је да идем; Нека је Господ Исус Христос са вама и са вашом љупком децом. Ах, не! Бог те сачувао да не одеш, нећу те пустити. Вечерас ће мој муж доћи из града, он служи као судија у окружном суду. Како ће бити срећан што те види! Он сваког путника сматра Божјим гласником. А ако одеш, биће веома тужан да те не види: осим тога, сутра је недеља, молићеш се са нама у трпезарији, а шта год Бог посла, заједно ћемо јести; сваког празника имамо у гостима до тридесет просјака Христове браће. Али зашто ми ниси рекао ништа о себи, одакле си и куда идеш? Разговарај са мном, волим да слушам духовне разговоре богоугодних људи. Децо, децо! узми путничку торбу и однеси је у замишљену собу, где ће преноћити. Слушајући њене речи, изненадио сам се, па сам помислио: да ли разговарам са особом, или какав сам ја то дух?

Тако да сам остао да чекам господина. Укратко сам испричао о свом путовању и да идем у Иркутск. А узгред, рече госпођа, сигурно ћеш проћи кроз Тоболск, а ја тамо имам мајку која је монахиња у женском манастиру, а сада и магационерка; даћемо ти писмо, она ће те прихватити. Многи јој долазе по духовни савет; а узгред ћете јој понети и књигу Јоана Листвичника, коју смо за њу писали из Москве, по њеном налогу. Како ће све ово бити у реду! Коначно је дошло време за вечеру и ми смо сели за сто. Дошле су још четири даме и почеле да једу са нама. Довршивши прво јело, једна од госпођа која је дошла устане, поклони се икони, па нам се поклони, оде и донесе друго јело и опет седе; онда је друга дама следила трећи курс. Видевши ово, почех да говорим домаћици: Усуђујем се, мајко, да питам, јесу ли вам ове госпође родице, или шта? Да, то су моје сестре: ово је куварица, ово је жена увијача, ово је домаћица, а ово је моја собарица, и све су удате, ја немам ни једну девојку у целој кући. Чувши и видевши ово, још више сам се изненадио, заблагодарио сам Богу што ми је показао такве богоугодне људе, и осетио сам у срцу снажно дејство молитве; и зато, да се што пре повучем и да не ометам молитву, устајући од трпезе, рекох госпођи: ти треба да се одмориш после вечере, а ја ћу, по својој навици да ходам, ићи у шетњу у башту. Не, ја се не одмарам, рече госпођа; а ја ћу ићи с тобом у башту, а ти ћеш ми рећи нешто поучно. А ако пођеш сам, деца ти неће дати мира; кад те виде, неће те оставити ни на минут, па воле просјаке, Христову браћу и путнике.

            Није било шта да се ради, па смо отишли. Ушавши у башту, да би ми било згодније да ћутим и да не говорим, поклоних се госпођиним ногама, и рекох: Молим те, мајко, у име Бога, кажи ми колико дуго водиш тако богоугодан живот и како си постигао ову побожност? Ваљда ћу ти све рећи. Видите, моја мајка је праунука светог Јоасафа, чије су мошти сахрањене у Белгороду. Имали смо велику кућу у граду, чије је крило изнајмио један сиромашни племић. Коначно, он је умро, а његова жена је остала трудна, породила се, а она је умрла након порођаја. Борн остаде округло сироче сироте; из сажаљења мајка га је узела да га одгаја, а годину дана касније ја сам рођен. Заједно смо одрастали и заједно учили код истих наставника, и навикли се на то као да смо брат и сестра. После неког времена умро је и мој отац, а мајка, напустивши градски живот, за живота се преселила са нама у ово своје село. Када смо пунолетни, мајка ме је удала за свог ђака, дала нам ово своје село, а сама је, саградивши себи келију, одлучила да уђе у манастир. Подаривши нам свој родитељски благослов, учинила нам је такав завет да треба да живимо хришћански, да се усрдно молимо Богу и да се трудимо да испунимо најважнију заповест Божију, а то је љубав према ближњима, хранимо и помажемо просјацима браће Христове, у једноставности и смирењу, да васпитавамо децу. Овако већ десет година живимо овде сами, трудећи се колико је то могуће да испунимо мајчину вољу. Имамо и једну просјачку кућу, у којој и сада живи више од десет сакатих и болесних људи; Ваљда ћемо сутра ићи код њих.

После ове приче, питао сам: где је књига Јоане Листвичник коју желите да пошаљете у своју домовину? Идемо у собу, ја ћу ти је наћи. Чим седосмо да читамо, г. Видевши ме, љубазно ме загрли, и ми се братски, хришћански изљубисмо, одведе ме у своју собу, и рече: идемо, брате драги, у моју радну собу, благослови моју келију. Мислим да јој је (показујући на даму) доста тебе. Ако види путника или путника, или неког болесника, драго јој је да их не оставља ни дан ни ноћ; овај обичај је у целој њеној породици од давнина. Ушли смо у канцеларију. Много књига, лепе иконе, животворни крст за сву висину и Јеванђеље је постављено поред; Молио сам се, и кажем: с тобом оче, ево Божјег раја. Ево самог Господа Исуса Христа, Његове Пречисте Мајке и Његових светих поклоника, а ово су (показујући на књиге) њихове божанске, живе и неумољиве речи и упутства; Мислим да често уживате у небеском разговору са њима. Да, признајем, одговори господин, ја сам ловац на читање. Које књиге имате овде, питао сам. Имам доста духовних, одговори господин; овде је читав годишњи круг четовања, дела Јована Златоустог, Василија Великог, многа богословска и философска дела, као и многе беседе нових славних проповедника. Моја библиотека ме кошта хиљаду и пет рубаља.

            Зар нисте, питао сам, ниједан писац о молитви? Заиста волим да читам о молитви. Постоји нова књига о молитви, дело петербуршког свештеника. Барин је добио тумачење молитве Господње:наш отац и започели смо га са задовољством. Нешто касније дошла нам је и госпођа, донела чај, а деца су донела целу корпу, све сребрну, неку суву, као пите, коју ја никад нисам јео. Господин узе књигу од мене, даде је госпођи и рече: ево натераћемо је да чита, она одлично чита, а ми ћемо се ојачати. Госпођа је почела да чита, а ми смо почели да слушамо. Ја сам, слушајући читање, слушао и молитву која се држала у мом срцу; што је читање даље ишло, то се молитва више развијала и уживао сам у њој. Одједном сам видео да ми неко брзо бљесне пред очима, као у ваздуху, као да је то мој покојни старац. Био сам запањен, али да бих то прикрио, рекао сам извини, одспавао. Овде сам осетио да као да је дух старца продирао у мој дух, или га обасјао, осетио сам неку светлост у свом уму и многе молитвене мисли. Тек што ми је прошло кроз главу и желећи да отерам ове мисли, госпођа је прочитала целу књигу, господин пита: да ли ми се ово дело допало? – И почели смо да причамо. – Много ми се свиђа, одговорио сам, а и молитва Господња. Оче наш” is higher and more precious than all the written prayers that we, Christians, have; because it is taught by the Lord Jesus Christ himself, and the interpretation read by it is very good, only everything is directed mostly to Christian activity, and I had to read from the holy fathers and an imaginary, mysterious explanation by it.

            У којим сте то прочитали? Али овде, на пример, у Максиму Исповеднику, и у Добротољубију од Петра Дамаскина. Молим вас, ако се не сећате чега, реците нам! Будите љубазни. Почетак молитве:“Оче наш, који си на небесима“; у прочитаној књизи тумачи се да под овим речима треба разумети сугестију братољубља према ближњима, као деци самохраног оца. Ово је веома праведно, али у Светим оцима даље и духовније се то објашњава, управо – кажу да у овој изјави треба узносити ум ка небу, ка Оцу небеском, и да се сваког минута сећамо наше дужности да се представљамо пред лицем Божијим и да ходимо пред Богом. Речи:да се свети име Твоје, књига објашњава пажљиво, да се име Божије не изговара без страхопоштовања, или у неправедној заклетви, другим речима, да се свето име Божије изговара и да се не употребљава у празно; а тајанствени тумачи виде овде директан захтев за унутрашњом молитвом срца, односно да се пресвето име Божије утисне у срце и спонтаном молитвом освети и освети сва осећања и душевне силе. Речи: некадоћи царство твојетајанствени тумачи овако објашњавају: нека у наша срца дођу унутрашњи мир, мир и духовна радост. Књига то објашњава речима: наш хлебдневница за нас данасмора разумети захтев за потребе неопходним за физички живот, не сувишне, већ само неопходне и довољне за помоћ другима. А Максим Исповедник, под именом хлеба насушног, разуме напајање душе небеским хлебом, односно Речју Божијом, и сједињење душе са Богом, богомислије и непрестану унутрашњу молитву срца.

Ох! ово је велика ствар, и скоро немогуће за становнике света да дођу до унутрашње молитве, узвикну учитељ; бар је спољашњи помогао Господу да пошаље без лењости. Не мисли оче, да. Да је немогуће и непремостиво тешко, онда Бог не би наредио свима. Његова снага се јавља чак и у слабости; а искусни свети родитељи предлажу методе које олакшавају пут достизања молитве срца. Наравно, за пустињаке света указују на посебна и виша средства, али и за мирјане прописују и згодна и руководећа средства за постизање унутрашње молитве. Нигде нисам прочитао о томе детаљно, рекао је г. Молим вас, молим вас, прочитаћу вам у књизиЉубазност. Донео сам милосрђе, нашао сам чланак Петра Дамаскина у 3. делу на страни 48, и почео да читам следеће: „треба научити да призивате име Божије више од даха, у свако време и на месту и у свакој ствари. Апостол каже:молите се непрестано, тј. учи да имате, да имате, и да имате разум да чините ствари, морате имати разум да чините ствари; прослављајући Бога, а овде се молите без престанка, од овога ће се свагда радовати душа ваша“. Ево, погледајте колико је овај метод непрекидне молитве згодан, лак и доступан свакоме ко има било каква људска осећања.

Много им се допало. Господин ме је одушевљено загрлио, захвалио, погледао у мојуЉубазност, и каже: Такву књигу ћу свакако купити; Ускоро ћу га добити из Петербурга; а сад ћу за памћење записати овај чланак који сте прочитали – реците ми. А онда га је брзо, лепо преписао. Затим је узвикнуо: Боже мој! уосталом имам и икону Светог Дамаскина (ово је вероватно била икона Јована Дамаскина). Узео је оквир, уметнуо написано слово испод стакла, и окачио га испод иконе, говорећи: ево жива реч светитеља Божијег под његовим ликом ће ме често подсећати да у свом делу испуним овај спасоносни савет.

После тога смо отишли ​​на вечеру. За столом, као и раније, са нама су седели сви људи – мушкарци и жене. Каква је за трпезом владала побожна тишина и тишина! Пошто смо сви вечерали, људи и деца су се дуго молили. Био сам приморан да прочитам акатист Исусу Најслађем.

Након што су завршили, њихови пратиоци су отишли ​​да се одморе, а нас троје смо остали у соби. Ево госпођа ми је донела белу кошуљу и чарапе – поклонио сам се пред ноге, и рекао: Нећу, мајко, чарапе, не шијем их од породице, навикли смо да увек ходамо у унуцима. Она опет отрча и донесе свој стари кафтан, танко жуто сукно, и исече га на два дела, а господар, говорећи: он има јадног и скоро му се ноге распадају, донесе му нове чизме, велике, које обује преко чизама, а онда ми каже: иди у ону собу. Отишао сам, пресвукао се и поново изашао код њих. Ставили су ме на столицу и почели да се обувају, господин је почео да ми превија ноге са унуцима, а госпођа је почела да обује ципеле. Прво се нисам дао, али су ми наредили да седнем и рекли: седи и ћути, Христос је прао ноге ученицима. Нисам имао шта да радим и почео сам да плачем, а они су плакали.

            Након тога госпођа је остала у соби да преноћи са децом, а господин и ја смо отишли ​​у башту у сјеници. Нисмо дуго спавали, лежали смо и разговарали са господином Па ми је почео прилазити: реци ми, забога, по истини и по савести, ко си ти? Вероватно сте из добре породице и само се правите будаласти. Добро читаш и пишеш, правилно говориш и расуђујеш; ово не може бити у мушком васпитању. Рекао сам ти истину и искрено, и теби и твојој дами, моје порекло никада нисам помислио да те лажем или преварим. Али шта је то за мене? И што кажем, не говорим своје, него оно што сам чуо од покојног богоугодног и премудрог старца мог, и читао са пажњом у светим оцима; понајвише унутрашња молитва која осветљава моје незнање, које нисам сам стекао, него су га милост Божија и старо учење уселили у моје срце. Уосталом, сваком човеку је то могуће; потребно је само тихо ући дубоко у своје срце, и што више призивати просветитељско име Исуса Христа, тада ће одмах свако осетити унутрашњу светлост, и све ће му бити јасно, чак и он ће у овој светлости видети неке тајне царства Божијег. Али то је већ дубока васпитна тајна, када човек сазна за ту способност да се продуби, да се види изнутра, да ужива у самосвести, да буде ганут и да слатко плаче због свог пада и покварене воље. Мудро расуђивати и разговарати са људима није много тешко и могуће, јер су се ум и срце догодили раније од људске учености и мудрости. Када постоји ум, он се може обрадити, било науком или искуством; а ако нема памети, онда никакво васпитање неће помоћи. Чињеница је да смо ми далеко од себе, и да имамо мало жеље да се приближимо себи, и сви бежимо да се не сретнемо са собом и не заменимо истину за ситнице, и мислимо: хтели бисмо да се бавимо духовним радом или молитвом, али никада не дајемо муке и бринемо о животу. А шта је важније и потребније – спасоносни вечни живот душе, или пролазни живот тела, за који се толико трудимо? То је оно што сам рекао, и то људе доводи или до разума или до лудости.

Прича о преобраћењу и животу велепоседника

Опрости ми, драги брате, питао сам те не само из радозналости, него из доброте и хришћанског учешћа у теби, а и зато што сам пре две године видео пример из којег је формирано моје питање теби. Видите, дошао нам је један просјак са пасошем пензионисаног војника, стар, стар, а тако сиромашан да је био скоро гол и бос, говорио је мало и тако једноставно, као степски сељак. Одвели смо га у сиротињу; пет дана касније му је јако позлило, па смо га пребацили у ову сјеницу, смирили га и почели да идемо за њим и да га лечимо са мојом женом. Коначно, мора да се ближио смрти; припремили смо га, позивајући нашег свештеника да се исповеди, допуни и прилагоди. Уочи смрти, устао је, захтевао од мене папир и оловку, замолио ме да закључам врата и не пуштам никога унутра док не напише тестамент свом сину, који је тражио да се после смрти пошаље у Санкт Петербург. Изненадио сам се када сам видео како је писао не само лепим, најобразованијим рукописом, већ је и његов састав био диван, исправан и веома нежан. Ево ја ћу ти сутра прочитати његов тестамент; Имам копију тога.

Све ме то изненадило и побудило радозналост да га питам о његовом пореклу и животу. Он ми је, обавезујући ме заклетвом да ово никоме не откривам до смрти, испричао о свом животу на славу Божију. Био сам принц који је имао веома богато богатство и водио највеличанственији, најлуксузнији и расејанији живот. Жена ми је умрла, а ја сам живео са сином, који је срећно служио као капетан у Гарди. Једног дана, на путу на бал за важну личност, био сам љут на свог собара; Нисам могао да издржим своје узбуђење, ударих га јако по глави и наредих да га пошаљу у село. Било је то увече, а следећег јутра собар је умро од упале у глави. Али то је измакло контроли, и ја сам, пожаливши своју непажњу, убрзо заборавио на то. Прошло је шест недеља и тај мртви собар је почео да ми се јавља, пре свега у сновима; узнемиравао ме и прекоревао сваке ноћи, понављајући непрестано: бескрупулозни, ти си мој убица! Тада сам почео да га видим у стварности, док сам био будан. Од тада је почео све чешће да ми се јавља, а онда ме је скоро без престанка гњавио. Коначно, заједно са њим, почео сам да виђам и друге мртве мушкарце које сам брутално злостављао и жене које сам завео. Сви су ми непрестано приговарали и нису ми давали мира до те мере да нисам могао ни да спавам, ни да једем, ни да ишта радим; Био сам потпуно исцрпљен, а кожа ми се лепила за кости. Сви напори вештих лекара уопште нису помогли. Отишао сам на лечење у иностранство, али сам се тамо лечио шест месеци, није ми било олакшања и болне визије су се сурово множиле. Одатле сам доведен једва жив; и доживео сам у потпуности страхоте паклених мука душе, пре свега њеног одвајања од тела. Тада сам се уверио да постоји пакао и сазнао шта то значи.

            Налазећи се у тако болном стању, спознао сам своја безакоња, покајао се, исповедио, дао слободу свим људима који су са мном служили, заклео се себи до краја живота да ћу се мучити свакојаким трудом и скривати се у бедном лику, да бих за своја безакоња био последњи слуга људи најниже класе. Чим сам се чврсто одлучио за ово, визије које су ме мучиле одмах су престале. Осећао сам такву утеху и задовољство од помирења са Богом да то не могу у потпуности да опишем. Ту сам такође искуствено научио шта значи небо и како се царство Божије открива у нашим срцима. Убрзо сам се опоравио, испунио намере и тајно отишао са пасошем пензионисаног војника: из домовине. И прошло је 15 година откако сам лутао по целом Сибиру. Некад су га унајмљивали сељаци да ради курирске послове, некад се хранио у име Христово. Ох! са свим тим лутањима, каквог сам блаженства, среће и мира савести јео! То може да доживи само онај ко је милошћу Заступнице пренет из мучног пакла у рај Божији. Рекавши то, предао ми је тестамент да га пошаљем његовом сину, а сутрадан је умро. Али сада имам копију његовог тестамента у торби, стављену у моју Библију. Ако желите да га прочитате, сада ћу га добити. Ево, буди љубазан!

Размотао сам и прочитао: У име Бога у Тројици прослављених Оца и Сина и Светога Духа.

драги мој сине!

Оца нисте видели 15 година, али је у својој тами, повремено обавештавајући о вама, гајио очинску љубав према вама, што га приморава да вам шаље ове умируће редове како би вам они били лекција у животу.

Знате како сам патио због своје непажње и непажњивог живота; али не знаш како сам се радовао свом непознатом путу уживајући у плодовима покајања.

Умирем мирно у свом добру и заједно у вашем добротвору, јер доброчинства која се изливају на оца морају се односити на осетљивог сина. Захвалите му се на било који начин.

Остављајући вам свој очински благослов, призивам вас да се сећате Бога, да чувате своју савест, да будете пажљиви, љубазни и обазриви, да се према потчињенима односите што је могуће љубазније и љубазније, да не презирете просјаке и странце, сећајући се да је и ваш умирући отац патио у сиромаштву и сиромаштву своје душе.

Призивајући на тебе благодат Божију, тихо затварам очи у нади на живот вечни, по милости ходајућег човека Исуса Христа.

твој отац

            Тако смо добри човек и ја лежали и разговарали. Па сам га упитао: Мислим, оче, ниси без муке и стрепње са чудним пријемником? Уосталом, и многи наши сапутници ходају доконо, или из лењости, и беспослени по путу, као што сам видео. Било је мало таквих случајева, правих путника је све више, одговорио је г. Па ми још више тетошимо и одржавамо у животу такве хуље. Живећи међу нашим добрим просјацима, Христовом браћом, они се често исправљају и излазе из сиромаштва као скромни и благи људи. Ево недавно примера за то. Један локални градски мештар се толико развратио да су га сви одлучно моткама отерали од његове капије, а нико му није дао ни парче хлеба. Био је пијан, бунован и ужасна особа, а и крао. Дошао нам је у оваквом стању и гладан; тражио хлеб и вино, чији је био изванредан ловац. Ми, љубазно га примивши, рекосмо: живи с нама, даћемо ти вина колико хоћеш, али само уз наговор да се сада напијеш и одеш у кревет, ако се макар мало побуниш и направиш буку, не само да ћемо те отерати и никада те прихватити, него ћу те и ја третирати као водича или баштована, скитницу. Пошто је пристао на ово, он је остао код нас. Недељу дана или више заиста сам пио колико сам хтео; али је увек по свом обећању и својој привржености вину (да га не изгуби) легао у кревет, или излазио у башту, лежао и ћутао. Када се отрезнио, браћа просјаци су га наговорила и дала му савет да се уздржи, додуше у почетку мало. Тако је постепено почео мање да пије и, коначно, после три месеца, постао је суздржана особа и сада је негде запослен, а не једе туђи хлеб у туњевини. Трећег дана дошао ми је са захвалношћу. Каква се мудрост чини под вођством љубави! Помислих и узвикнух: Благословен је Бог који показује своју милост у огради твоје ограде!

После ових разговора, господин и ја смо, одспавши сат или сат и по, чули јеванђеље до јутра, сабрали се и отишли, и тек ушли у цркву, а госпођа је већ одавно овде са својом децом. Слушали су јутро; а после ње је убрзо почела божанска литургија. Господин и ја стајали смо у олтару са једним дететом, а госпођа и госпођица су стајале на олтарском прозору да виде вазнесење Св. дарова Боже мој! Како су се молили на коленима и лили сузе радоснице! Како су им се лица просветлила, да сам плакао до миле воље гледајући их.

По завршетку Господње службе, свештеник, слуге и сви просјаци пођоше заједно за трпезу, а беше четрдесетак просјака; овде су богаљи, и са болесницима, и дечаци. Сви су сели за сто. Каква је била тишина и тишина! Ја, храбривши се, олако рекох господару: у манастирима читају житија светих за време трпезе; тако би било и теби, а имаш и чет-мој круг. Господин, окрећући се дами, каже: заиста, Маша, хајде да успоставимо такав ред. То ће бити непоштовање. Ево, на првом ручку, ја ћу читати, па ти, а ето и отац, а касније браћа, редом, ко може. Свештеник је, појевши, почео да говори: Волим да слушам, али да читам, понизни слуго, немам слободног времена. Кад побегнеш кући, не знаш како да се вратиш свим невољама и бригама; и ово је неопходно, и друго је неопходно; много момака, и стоке до миле воље, по цео дан у метежу, ни за читање ни за учење. Оно што сам научио у Богословији, одавно сам заборавио. Чувши ово, уздрхтах, а госпођа, седећи поред мене, ухвати ме за руку и поче да говори: отац то говори из смирења, он се увек тако понижава, и он је најмилији и богоугоднији живот; већ 20 година је удовица и подиже читаву породицу унучади, а осим тога често служи. Овим речима следећа изрекападе на памет НикитСтифата у Добротољубији: природа ствари се мери унутрашњим расположењем душе, односно ко је сам оно што чини од других; и даље каже: Ко је задобио истинску молитву и љубав, не разликује ствари, не разликује праведне од грешних, него свакога једнако воли и не осуђује, као и Бога; као што сунце сија и кише праведне и неправедне.

Поново је почела тишина; наспрам мене је седео сасвим слеп просјак из просјачке куће. Господар га је нахранио, исекао рибу, послужио му кашичицу и налио му супу. Гледајући изблиза, приметио сам да су уста овог просјака потпуно отворена, а језик му се непрестано кретао и као да је дрхтао; Питао сам се да ли је он човек молитве, и почео да примећујем више. На крају оброка, једној старици је позлило, била је чврсто стегнута и јаукала. Господин и госпођа су је одвели у своју спаваћу собу и положили на кревет; госпођа је остала да је прати; свештеник је за сваки случај отишао да поштеди св. а господар нареди да се упрегне кочија и одјури за доктором у град. Сви су отишли.

            Осећао сам молитвену глад, постојала је јака потреба за молитвеним изливима, и није било повучености и тишине за још један дан. Осећао сам у срцу као да нека врста поплаве покушава да се пробије и излије у све чланове, али како сам то издржао, настао је јак бол у мом срцу – додуше, нека врста утешне, која захтева тихо смирење и засићење молитвом. Овде ми се открило зашто су истински творци молитве, која је у њима самодејствовала, бежали од људи и скривали се у тами, а разумео сам и зашто свети Исихије и најдуховнији и најкориснији разговор назива, али претераним, празнословљем, као што каже свети Јефрем Сирин: добар је говор сребро, а ћутање је чисто злато. Имајући у виду све ово, отишао сам у убожницу; ту су се поподне сви одмарали. Попео сам се на таван, смирио се, одморио, помолио. Кад су просјаци устали, нашао сам слепца и извео га из баште; сели смо сами и почели да причамо.

Разговор са слепим ходочасником и његов начин молитве

Реци ми забога, на корист душе, да ли ти чиниш Исусову молитву? Континуирано га стварам већ дуже време. Шта мислите о томе? Само што не могу ни дан ни ноћ без молитве. Како вам је Бог открио ову активност? Реци ми, драги брате, детаљно. Видите, ја сам локални дућанџија, зарађивао сам као кројач, путовао у друге покрајине и села, шио сам сељачку одећу.

У једном селу морао сам дуго да живим са човеком да бих издржавао породицу. Једног празничног дана читам у цркви три књиге, па питам: ко код вас чита? Нико ми није одговорио. Ове књиге су по нашем ујаку: он је био учењак. Узео сам једну књигу, раширио је свуда и прочитао, како се сада сећам, следеће речи: молитва је непрестана, да се увек призива име Божије, било да неко говори, седи, хода, ради, једе или ради нешто друго, на сваком месту и у свако време.

Након што сам ово прочитао, почео сам да мислим да ми је то веома згодно, и почео сам да стварам шапутану молитву иза свог шивења, и то ми се допало. Они који су са мном живели у кући приметили су то и почели да ми се смеју; јеси ли чаробњак или стално шапућеш? или шта наручујете? Да бих то сакрио, престао сам да померам усне, и почео сам само да се молим на једном језику. Најзад, толико сам се навикао на молитву да је сам језик изговара даноноћно, и прија ми.

            Дуго сам тако ходао, а онда сам одједном потпуно ослепео. У нашој породици скоро сви имају тамну воду у очима. Ево нашег друштва, због свог сиромаштва сам распоређен у убожницу, која се налази у нашем покрајинском граду Тоболску. Ја сад идем тамо, господа су ме зауставила јер хоће да ми дају пут до Тоболска.

Како се звала књига коју сте читали, или неЉубазност? Не знам истину, нисам ни погледао велико слово. Донео сам своју Доброту, пронађену у 4 дела уЦаллистапатријарх речи које ми је рекао за сећање, и стаде му читати. То је то, викну слепац. Читај брате како је јако добро. Када сам дошао до реда где се каже: потребно је молити се срцем, он је почео да ми прилази: шта ово значи? – А како се то ради? Рекао сам му да је читаво учење о молитви срца детаљно објашњено у истој књизи, у Доброти – и он ме је нестрпљиво замолио да му је прочитам.

Овако ћемо то урадити, рекао сам. Када намеравате да идете у Тоболск? Барем сада, одговорио је. Па то је то, сутра размишљам да кренем на пут, па ћемо заједно са тобом, па ћу ти прочитати све о срчаној молитви и показати ти начин да пронађеш место срца и уђеш у њега. Али шта кажете на трик? упитао је. Па шта ти је изговор, као да је ризница до Тоболска, само једну и по версту, да идемо тихо, а ти знаш да идеш сам са двојицом; а о молитви је згодније говорити и читати у ходу.

Тако смо се договорили; увече дође сам господар да нас све позове на вечеру, после вечере објависмо да идемо на пут са слепцем, и да нам није потребан превоз; да би се лакше читалоЉубазност. У исто време господин поче да говори: и веома ми се допала Доброта; Већ сам написао писмо и спремио новац да пошаљем у Петербург сутра, када одем у двор, да ми пошаљу Добровољу првом поштом. Тако, ујутру кад смо кренули, ја сам овој господи много захвалио на њиховој узорној љубави и милости; и обојица су нас испратили од својих домова. Па смо се поздравили.

Ишли смо са слепцем, и ходали смо мало-помало, по десет и петнаест верста дневно, а остало време смо седели на забаченим местима и читалиЉубазност. Читао сам му све о молитви срца по редоследу који ми је указао мој покојни старац, односно почев од књигеНикиформонах, Григорије Синаит и тако даље. С каквом је жељом и пажњом све ово слушао, и како му се све то допадало и уживао! Тада је почео да ми поставља таква питања о молитви да ни мој ум није био довољно јак да их решим.

Након читања неопходног саЉубазност, почео је усрдно да ме замоли да му активно покажем пут да умом пронађе срце, и како да у њега унесе божанско име Исуса Христа, и како да се са задовољством изнутра моли срцем. И почео сам да му говорим: ти овде ништа не видиш, али можеш ли да замислиш и замислиш умом оно што си раније видео, односно особу, или неку ствар, или неки твој члан, на пример, руку или ногу, можеш да замислиш тако живо, као да гледаш у то, и можеш да усмераваш и усмераваш чак и ако си слеп? Могу, одговори слепац. Зато замислите своје срце на исти начин, усмерите очи као да га гледате кроз груди, и замислите га што је брже могуће, и пажљиво слушајте ушима како куца и удара изнова и изнова. Када се прилагодите овоме, онда почните да прилагођавате молитвене речи сваком откуцају срца, гледајући га. Дакле, првим потезом реци или помислиГосподе, са другомИсусе, са трећимод Христа, са четвртимпомилуја са петимја, и поновите то много пута. То вам је згодно, јер већ имате почетак и припрему за срчану молитву. Када се навикнете на ово, почните заједно са дахом да улазите и излазите из читаве Исусове молитве у свом срцу, како родитељи уче, односно увлачећи ваздух, рецимо, замислите:Господе Исусе Христе, а на основу вас:помилуј ме! Радите то чешће и чешће, и ускоро ћете осетити суптилан и пријатан бол у свом срцу, тада ће бити топло и топло. Да, уз Божију помоћ, постићи ћете самопоуздање у унутрашњој молитви срца. Али у исто време, на сваки начин, чувајте се идеја у уму, и било које врсте. Не правите претпоставке; јер свети оци чврсто налажу при унутрашњој молитви да се чувају недогледи, да не би пали у лепоту.

Слепац је, са пажњом све ово саслушавши, почео марљиво да делује на приказани начин, а ноћу, када смо свратили у конаке, углавном се дуго бавио тиме. После пет дана почео је да осећа снажну топлину и неописиво задовољство у свом срцу, а поред тога и велику жељу да се непрестано бави овом молитвом, која је у њему отворила љубав према Исусу Христу. Понекад је почео да види светлост, иако у њој није примећивао никакве предмете и ствари; понекад је замишљао, кад би ушао у срце, да као да се у срцу слатко разбукта јак пламен упаљене свеће и, избачен кроз грло, обасја га; и овим пламеном могао је да види и удаљене ствари, као што се једном догодило.

            Ишли смо кроз шуму, а он је ћутке био задубљен у молитву. Одједном ми рече: каква штета! Црква већ гори, а звоник је пао. Рекао сам му: Престани да замишљаш празно, ово је за тебе искушење, треба што пре да одбациш све снове. Како можете да видите шта се дешава у граду? Још смо 12 верста удаљени од њега. Он је послушао, наставио да се моли и ућутао. До вечери смо дошли у град, и заиста сам видео неколико изгорелих кућа и срушени звоник, који је сазидан на дрвеним шиповима, и људе који се гомилају около и чуде се како срушени звоник није никог здробио. По мом мишљењу, сва ова несрећа догодила се у исто време када ми је слепац то испричао. Па је почео да ми говори: рекао си да је мој вид празан, и ево га. Како не благодарити, а како не волети Господа Исуса Христа, који отвара своју благодат грешницима, слепима и безумнима! Хвала и вама што сте ме научили о раду срца.

Рекао сам му: воли Исуса Христа, воли и захваљуј; али чувајте се прихватања разних виђења као директних откривења благодати; јер се то често може десити и наравно по поретку ствари. Људска душа је релативно невезана за место и материју. Може да види и у мраку и веома далеко, као што се дешава у близини. Само ми не дајемо снагу и покрет овој умној способности, и потискујемо је или оковима свог дебелог тела, или пометеношћу својих мисли и расутим мислима. А када се усредсредимо на себе, одвучемо пажњу од свега око себе и оплеменимо свој ум, тада душа улази у своју сврху и делује у највећој мери, то је природна ствар. Чуо сам од свог покојног старца да не молитвеници, већ способни или болни, у мрачној соби виде светлост, како она излази из свега, разликују предмете, осећају њиховог двојника и продиру у мисли другог. А оно што долази директно од благодати Божије у молитви срца толико је дивно да то ниједан језик не може изразити, и не може се применити ни на шта материјално или ни са чим упоредити; све чулно је ниско у поређењу са слатким осећањима благодати у срцу. Мој слепац је ово са марљивошћу слушао, па се још више понизио; молитва се у његовом срцу све више развијала и више је уживао у њој. Обрадовао сам се томе од срца и захвалио Богу што ми је угодио да видим тако блаженог слугу свога.

Коначно смо стигли у Тоболск, одвео сам га у убожницу, оставио га тамо и, пошто се љубазно поздравио, отишао даље.

Месец дана сам ходао полако и дубоко осећао колико су добри живи примери поучни и охрабрујући; често читатиЉубазности поверовао у све што сам рекао слепцу молитве. Његов поучни пример распламсавао је у мени љубомору, захвалност и љубав према Господу, молитва срца мога ме је толико обрадовала да нисам помислио да има срећнијег од мене на земљи, и питао сам се шта може бити веће и боље задовољство у царству небеском. Не само да сам то осећао у својој души, него ми се све и споља у чудесном облику јавило, и све је водило ка љубави и благодарности Божијој; људи, дрвеће, биљке, животиње, све је било као моје, на свему сам нашао лик имена Исуса Христа. Понекад се осећао тако лаган, као да нема тела, и да не хода, него као да је радосно лебдео у ваздуху; понекад је сасвим сам улазио и јасно видео све моје испуне, чудећи се мудрој композицији људског тела; понекад сам осећао такву радост, као да сам постао краљ, и пожелео сам сву такву утеху, када би Бог дао да што пре умрем и да излијем захвалност пред Његовим ногама у свету духова.

Суђења на путу и ​​прича о старом војнику

Очигледно је да сам претерано уживао у тим осећањима, или је то већ било тако, у повлађивању вољи Божијој, али сам после извесног времена осетио неку трему и страх у срцу. Нећу, мислио сам, имати више невоље или несреће, као за ону девојку коју сам у капели учио Исусовој молитви. Мисли су се надвиле над мном као облак, а ја сам се сетио речи учитељице. Јован Карпатски, који каже да је онај ко често поучава осрамоћен и трпи несреће и искушења за оне који су од њега имали духовну корист. Борећи се са овим мислима, појачах молитву, која их је потпуно одагнала, и орасположих се и рекох себи: Нека буде воља Божија! Спреман сам да издржим све што ми Исус Христос неће послати за моју беду и гордост. А и они којима сам недавно открио тајну уласка срца и унутрашње молитве били су, пре свега, мој сусрет са њима припремљен непосредним тајним учењем Божијим. Смирен овим, опет сам отишао са утехом и молитвом и радовао се свом ранијем животу. Два дана је падала киша, а пут је био тако блатњав да сам једва извлачио ноге из блата, ходао сам степом, а село нисам срео ни на миљу; најзад, увече, угледах двориште крај самог пута, обрадовах се и помислих: овде ћу замолити да се одморим и преноћим, а сутра ујутру, ако Бог да: можда ће време бити боље.

            Кад сам пришао, видео сам пијаног старца у војничком шињелу како седи крај једног дворишта на трему, поклонио сам му се и рекао: да ли је могуће замолити некога да преноћи овде? Ко може пустити осим мене? викну старац, ја сам овде газда! Ово је пошта, а ја сам домар. Па, оче, дај да преноћим код тебе! Имате ли пасош? доставити правну личну карту. Дао сам му свој пасош, а он га држи у рукама, и поново пита: где је пасош? У твојим рукама, одговорио сам. Па, идемо кући. Домар је ставио наочаре, прочитао и рекао: као да је изглед легалан, преноћи; јер сам добра особа; ево, донећу ти чашу. Никад не пијем, одговорио сам. Па, кихни, бар вечерај са нама. Сели су за сто, он и кувар, а и млада су се попили, и мене су сели са њима. Током целе вечере су се псовали и грдили, а на крају су се и потукли. Домаћица је отишла да спава на сенику, а куварица је почела да улази, да пере шоље и кашике, и грди свог старца.

Седећи, помислих да се неће ускоро смирити, и рекох јој: где, мајко, да заспим? Уморан сам од пута. Ево, наместио сам ти кревет, оче, и, ставивши клупу поред клупе код предњег прозора, раширио сам филц и ставио узглавље. Легао сам и затворио очи као да спавам. Кувар је наставио да ферментира још дуго; коначно устао, угасио ватру и дошао до мене. Одједном су сви прозори који су били у предњем углу, рам, стакла и крхотине довратника, разбацани у звекет, пали са страшним треском, цела кућа се затресла, а напољу се зачуо болни јаук, врисак и лупање. Бака је уплашено скочила на средину пода, пала на под. Зграбио сам се без памћења, мислећи да се под мном отворило тло. Видим две јаме унешене у кућу човека окрвављеног, тако да му се ни лице није видело. Ово ме је још више уплашило. Био је то фелдигер који је дошао да промени коње овде. Кочијаш, не могавши да је правилно претвори у капију, дахом је разбио прозор, а како је испред куће био јарак, фијакер се преврнуо, а фелдигер је, павши, дубоко засекао главу о наоштрени колац, који је био причвршћен за стакло. Фелдигер је захтевао воду и вино да опере рану, натопио је вином, сам испио чашу и викнуо: Коњи! Стао сам поред њега, говорећи: како ти, оче, идеш са таквим болом? Фелддиегер мора да је болестан, одговорио је и одгалопирао. Кочијаш је без осећаја одвукао жену до пећи у ћошку, покрио је ћилимом, говорећи: од страха јој се догоди парабола; она се чеше. И домар се напио и опет заспао.

Остао сам сам.

Убрзо је жена устала и почела да хода из угла у угао док је махнита излазила из куће. После молитве, осећао сам се опуштено, и заспао сам мало пре светла.

            Ујутру, након што сам се опростио од настојатеља, кренуо сам, прошетао и упутио своју молитву са вером, надом и благодарношћу Оцу благодати и сваке утехе, који ме је ослободио од надолазеће невоље.

Шест година после овог догађаја, пролазећи поред женског манастира, ушла сам у цркву да се помолим. Чудна игуманија ме је после вечере одвела својој кући и наредила да се послужи чај. Одједном су јој дошли неочекивани гости; она је изашла к њима, а мене оставила са монахињама, својим сестрама. Скромна монахиња која је точила чај подстакла је моју радозналост да питам: колико дуго сте, мајко, у овом манастиру? Пет година, одговорила је; Доведен сам овде као луд, и Бог се овде смиловао. Мати игуманија ме је оставила у келији и ошишала ме. Шта вас је наљутило? питао сам. Од страха. Био сам запослен у таквој станици, а ноћу док сам спавао коњи су разбили прозор, уплашио сам се и полудео. Целу годину су ме рођаци водили на света места, а овде сам тек оздравио. Кад ово чух, обрадовах се у души својој и прославих Бога, сва мудрост је на корист неимара.

Било је много различитих прилика, обраћајући се оцу, рекао сам. Ако причате по реду, нећете моћи да причате о свему за три дана. Има ли још прилике да се каже.

Сусрет са сеоским свештеником и побожном девојком

Једног ведрог летњег дана видео сам гробље поред пута, или такозвано гробље, односно цркву, и неке верске куће. За трпезом је било благовести; И отишао сам тамо. Тамо су ишли и околни људи; а остали, пре него што су стигли до цркве, седоше на траву и видевши да идем у журби, рекоше ми: не жури; и даље ћеш инсистирати до миле воље док служба не почне; они овде служе јако дуго, свештеник је болестан, а он је тако јадан. Заиста, служба је трајала веома дуго; свештеник, млад, али мршав и блед, деловао је веома споро, међутим, веома побожно и са осећањем на крају ручка је одржао дивну и јасну беседу о путевима стицања љубави према Богу.

            Свештеник ме је позвао својој кући и оставио ме да вечерам. За трпезом му рекох: Како ти, оче, дуго служиш побожно! Да, одговорио је, иако се парохијани не допадају и жале се, али нема шта да се ради; јер волим да прво размислим о свакој речи молитве, и да уживам у њој, па да је изговорим наглас, иначе ће без унутрашњег осећања и саосећања свака изговорена реч бити бескорисна и за себе и за друге; све се ради о унутрашњем животу и пажљивој молитви! А како се мало, рече, баве унутрашњим пословима! То је због тога што они не желе, не маре за духовно, унутрашње образовање, рекао је свештеник. Поново сам питао: како то постићи? Изгледа веома тешко. Много; да би се духовно просветио и био пажљив и унутрашњи човек, треба узети неки текст из Светог писма, и задржати сву пажњу и мисао на њему што је дуже могуће, и отвориће се светлост разумевања. То треба чинити и током молитве: ако желиш да буде чиста, исправна и утешна, за то треба да изабереш кратку, малу, али јаку молитву која чини молитву, и да је понављаш много пута и дуго, и тада ћеш осетити укус за молитву. Веома ми се допало ово свештениково учење, колико је оно активно и једноставно, али у исто време дубоко и мудро! Ментално сам захвалио Богу што ми је показао тако правог пастира своје цркве.

На крају трпезе свештеник ми је рекао: ти иди на спавање после вечере, а ја ћу прочитати Реч Божију и припремити беседу за сутра. Тако сам изашао у кухињу; никог није било, једна старица је седела погрбљена у ћошку и кашље. Сео сам испод прозора, узео својеоут оф ми баг Кинднесс, и почео тихо да чита о себи; напослетку послушао бабу, која је седела у ћошку и непрестано шапутала Исусову молитву; Обрадовах се што чујем пресвето име Господње, које се често изговара, и почех да јој говорим: како је добро, мајко, што се увек молиш! Ово је најхришћанскије спасоносно дело. Да оче, одговори она, у старости је само радост, да ми Бог опрости! Колико дуго сте навикли да се овако молите? Од малена, оче; па не могу без тога, јер ме је Исусова молитва ослободила смрти и умирања. како је Реци, молим те, на славу Божију и на прослављање благодатне силе Исусове молитве. Ставио сам Добротољубство у торбу, сео ближе њој, а она је почела да прича:

            Била сам млада и лепа девојка; родитељи су се уротили да ме удају: да би се сутра венчали, младожења је ишао до нас, и одједном, пре него што је стигао десет корака, пао је и умро, а да није ни једном одахнуо! Толико сам се уплашио тога да сам потпуно одбио брак и одлучио да живим као девица и да идем на света места да се молим Богу. Међутим, плашио сам се да кренем сам на пут, да ме у младости нису грдили зли људи. Једна старица коју сам познавао научила ме је да, где год да идем путем, стално говорим Исусову молитву и чврсто ме уверавала да се овом молитвом не може десити несрећа на путу. Веровао сам у ово, и сигурно сам отишао безбедно, чак и на удаљена света места; родитељи су ми дали новац за то.

У старости сам се разболео, а овдашњи отац ме из своје милости чува и храни.

Слушајући ово са задовољством, нисам знао како да захвалим Богу за овај дан, који ми је открио тако поучне примере. Затим, замоливши благослов од доброг и преподобног свештеника, пођох својим путем радујући се.

Прича о преобраћењу старог казанског чиновника

Али не тако давно, када сам ишао овамо кроз Казанску губернију, морао сам још да научим како се моћ молитве у име Исуса Христа јасно и сликовито открива и људи се несвесно упуштају у њу, и како је учесталост и трајање молитве најсигурнији и најкраћи пут до добрих ствари. Једном сам морао да преноћим у једном татарском селу. Кад сам ушао у њу, видео сам испод прозора једне куће кола и руског кочијаша; коњи су се хранили близу кола. Радујући се томе, одлучио сам да одмах затражим преноћиште, мислећи да ћу бар преноћити код хришћана. Пришао је и питао кочијаша, ко иде? Одговорио је да путује из Казања на Крим. Кад смо разговарали са кочијашем, господин, окренувши кожу, погледа из вагона, погледа ме и рече: Ја сам овде преноћио, али нисам отишао у кућу, јер су Татари јако болесни и ја сам се усудио да преноћим у вагону. Онда је господин изашао у шетњу – вече је било добро – и разговарали смо.

Између многих питања испричао ми је и ово о себи: до своје шездесет пете године служио сам у морнарици као капетан првог реда; у старости ме је напала неизлечива болест – гихт, а ја сам, пошто сам отишао у пензију, живео на Криму на имању своје жене, скоро стално болестан. Моја жена је била ћудљива, расејана и велика берза карата. Постало јој је досадно да живи са мном када сам био болестан; а она је, оставивши мене, отишла у Казањ код наше ћерке, коју су тамо заменили за службеницу; опколила ме, чак са собом повела и дворјане, а са мном оставила само једног осмогодишњег дечака, мог кумчета.

            Тако сам живео једну годину од три. Дечак који ме је служио био је брз и поправио ми је све кућне послове, почистио собу, ложио шпорет, скувао ми кашу, загрејао самовар. Али је у исто време био изузетно жив и необуздан шаљивџија, непрестано је трчао, куцао, викао, зезао се, и зато ми је много сметао; а ја сам, због болести и досаде, увек волео да читам духовне ствари. Имао сам дивну књигу Григорија Паламе о Исусовој молитви: читао сам је готово непрекидно, а мало по мало и саставио сам молитву. Мој дечак ми је сметао, а никакве претње и казне нису га спречиле да се шали. Па сам смислио једно такво средство: почео сам да га седим у соби на клупи, наређујући му да без престанка изговара Исусову молитву. У почетку му се то није много допало, а избегавао је то на све могуће начине и често ћутао.

Ја, да бих га натерао да послуша моје наређење, ставио сам оштар нож поред себе. Кад је изговорио молитву, тихо сам читао књигу или слушао како изговара; али чим ућути, покажем му оштру, а он, уплашен, опет поче да се моли; и ово ме је много смирило, јер је у мојој кући почела тишина. После извесног времена приметио сам да нема потребе да будем оштар, дечак је почео да радије и ревносније слуша моју наредбу; тада сам видео савршену промену у његовом живахном карактеру, постао је тих и прећутан и успешније је обављао кућне послове. То ме је утешило и почео сам да му дајем више слободе. Уосталом, шта се догодило? Толико је навикао на молитву да је то скоро увек и у сваком случају чинио без икакве моје принуде. Када сам га питао о томе, одговорио ми је да има неодољиву жељу да се увек моли. Шта осећате у исто време? Ништа, само ја осећам да се осећам добро када изговорим молитву. Па шта, ок? Не знам како да кажем. Да ли је забавно или шта? Да, забавно.

            Имао је већ 12 година када је почео рат на Криму, отишао сам да видим ћерку у Казању и повео га са собом. Овде су га ставили у кухињу са другим људима, и он је био веома тужан због тога и пожалио ми се да су му људи, играјући се и зезајући се међу собом, прилазили и смејали му се и тако га спречавали да се моли. Најзад, после три месеца, дође код мене и рече: идем кући; Овде ми је неподношљиво досадно, бучан сам. Рекао сам му: Како можеш сам ићи на такву даљину и зими? Сачекај да дођем по тебе. Следећег дана мој дечак је нестао. Свуда су слали да га траже, али га нигде није било. Најзад добијам писмо са Крима од људи који су остали на нашој фарми да је његов дечак пронађен мртав у мојој празној кући 4. априла, другог дана Ускрса. Лежао је на поду у мојој соби, скрштених руку на грудима, капом испод главе и у истом хладном капуту у којем је дошао код мене и отишао. Па су га сахранили у мојој башти. Након што сам примио ову вест, био сам веома изненађен како је дечак тако брзо стигао на фарму. Отишао је 26. фебруара, а пронађен је 4. априла Да пређе око три хиљаде верста за месец дана, не дај Боже, и то на коњима. На крају крајева, мораћете да пређете сто верста дневно. И поред тога, у хладној одећи, без пасоша и без паре новца. Претпоставимо да га је можда неко одвезао на пут, али све то није било без посебног Божјег промишљања и бриге о њему. Мој дечак, рече најзад мајстор, окусио је плод молитве, а ја му, ни у старости, још нисам дошао на меру.

После тога почех да говорим господину: Оче, књига Светог Григорија Паламе коју си хтео да прочиташ је лепа, знам је. Али у њој се све више говори о самој усменој Исусовој молитви, а треба прочитати књигу под називомЉубазност; тамо ћете наћи потпуну и савршену науку, како постићи духовну Исусову молитву у уму и срцу и окусити њен најслађи плод; у исто време сам му показао своју Доброту. Он је, приметио сам, радо прихватио мој савет и обећао да ће себи набавити такву књигу.

Боже мој, мислио сам у себи, какве чудне појаве силе Божије не настају из ове молитве! А како је овај догађај мудар и поучан; Она је дечака научила како да се моли, а такође је служила и као средство утехе! Нису ли наше туге и невоље које се сусрећу на молитвеном путу исте оштре Божије? И зато, зашто се плашимо и збуњујемо када нам њихова рука показује Оца нашег небеског, пуног безграничне љубави, и када нас ови оштрици уче да приљежније учимо молитву и доводе нас до неисказане утехе?

Завршивши ове приче, рекао сам своме духовнику: Опрости ми, забога, већ сам много говорио, а свети оци говором, додуше духовним, али претераним, називају празнословље. Време је да идем у посету свом сапутнику из Јерусалима. Моли се за мене, бедног грешника, да Господ по великој милости својој уреди пут мој на добро.

            Од свег срца желим, драги брате Господњи, одговори он, да љубећа милост Божија осветли твој пут и прати те, као анђео Рафаило са Товијом!

Три кључа унутрашње ризнице молитве

Налази се у духовним богатствима Светих Отаца

      У мом срцу сакриј реч Твоју(Пс. 119, 11).

      Ум покушава да употреби све врсте трикова да шири тугу(Катафигиота гл. 19).

Ако свако има своја посебна својства, склоности и способности, онда се постизање истог циља одвија у различитим правцима, на различите начине, доводећи до тога. Дакле, постизање циља унутрашњег молитвеног деловања може се постићи уз помоћ многих начина, како читамо у запажањима светих отаца.

Неки од ових метода су некако уобичајени, како за успех у молитви, тако и за успех у хришћанском животу:безусловна послушност, како каже Симеон Нови Богослов; – дела доброчинства и подвига, како црква у својим песмама објављује: дела си, богонадахнута, нашао у виђењима истока (Троп. свети мученици);спољашња молитва о унутрашњој молитви: Господе, научи нас да се молимо ; посебни повољни утицаји, на пример: Капсо Каливит једном се нанела на икону Богородице, после две године молитвено мучења Њу, одједном осети сладост и топлину која јој падне у срце; младић Ђорђе је изненада угледао унутрашњу светлост током једноставне молитве и почео је да се непрестано моли аутоматски итд.

Постоје и други значајни начини унутрашње молитве за које се чини да јој директно припадају. Три су таква каква налазимо код светих отаца.

            1) Деопризивање имена Исуса Христа;

            2) Свесностовом позиву; и

            3) Улазак унутрасебе, или, како су рекли црквени оци, улазак ума у ​​срце.

            Пошто ови методи углавном на брз и погодан начин отварају царство Божије у нама и откривају ризницу унутрашње духовне молитве у нашем срцу, врло је прикладно назвати их кључевима овог тајног ковчега.

Први кључ: Призивање имена Исуса Христа

Ако квантитет води ка квалитету, онда често, готово непрекидно призивање имена Исуса Христа, иако расуто на почетку, може довести до пажње и топлине срца; пошто је људска природа способна да честом употребом и навиком стекне познато расположење. Да бисте научили да нешто добро радите, морате то радити много чешће, рекао је један духовни писац; а свети Исихије каже да учесталост рађа вештину и позивање на природу (гл. 7). То се, као што се види из запажања искусних људи, дешава у односу на унутрашњу молитву на следећи начин: човек који жели да оствари унутрашњу молитву одлучује се да често, готово непрекидно, призива име Божије, односно да усмено изговара Исусову молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога; понекад скраћени, односно Господе Исусе Христе, помилуј ме, како учи св. Григорије Синаит. Додаје и да је скраћена инвокација згоднија за почетну, међутим, не приговара ни једном и другом, саветујући само да се глаголи молитве не мењају често како би се згодније навикли на призивање. А да би се још више узбуђивао за непрекидно стварање молитве, ученик сматра за правило, гледајући у време, да позове познат број пута, односно да даноноћно изговори исто толико стотина или хиљада молитава под четкама, не брзоплето, већ говорећи, напрежући језик и усне. После неког времена, уста и говор адепта стичу такву вештину као што је самокретање да ће се без много труда сами кретати уз изговарање Божијег имена, чак и без гласа. Даље, ум ће слушати овај покрет говора и постепено се чисти од ометања и долази до пажње молитве. Најзад, може уследити и сиромаштво ума у ​​срцу, како кажу оци, то јест, ум ће се, враћајући се срцу, загрејати топлином божанске љубави, а само срце биће слободно, без принуде, са неописивим насладом да призива име Исуса Христа и излива се са молбом, моје срце гледа. Плодност честог умног призивања имена Исуса Христа одлично је изразио свети Исихије: како киша која се умножава силази на земљу, тако и земљу омекшава, тако и земља срца нашег, име Христово од нас призива, радосно ствара и радује се, колико год се призива.

            Although the method based on experiments and observations of St. fathers, and sufficient for convenient guidance to achieve the desired goal of inner prayer, however, there are still higher methods, somehow: attention and the introduction of the mind into the heart. Ова прва метода припада углавном онима који се још нису навикли на пажњу и још нису у стању да успешно раде на срцу, или може бити увод и претпоставка за следеће методе. Међутим, према разлици у својствима и способностима, он бира шта му је згодније, како каже Никифор монах.

Други кључ: Пажња ума у ​​срцу

Attention is the observance (preservation) of the mind, as Nicephorus the monk said, or attention is the gathering of the mind to itself, and deepening it into one or another object, while leaving all extraneous thoughts and imaginations. Свети Калист и Игњатије нас уверавају да је то неопходно када се молите, цитирајући речи преп.Нила, да ће је молитва која тражи пажњу свакако привући; јер молитва подражава много више од свега и добро је о томе пазити (Доброта, 2. део, гл. 24). Слично овоме пише св. Исихије: пажљиво слушај мисли, молићеш се Исусу са жељом (гл. 90); а такође: ваздух срдачне радости и тишине испуњен је крајњом пажњом (гл. 91), која је „за молитву неопходна као светиљка за светлост кандила“ (гл. 102). Also, Nicephorus the monk, after explaining the doctrine of inner prayer, finally concludes that if it is not convenient, according to the model shown to them, to enter the heart, then one should take all kinds of attention during prayer, which, without any doubt, will open the entrance to the heart and develop inner prayer, which, as in I St. scripture confirms this truth that without attention one cannot connect with God, saying:откажи и схвати да сам ја Бог.

Therefore, a person who wants to achieve inner prayer with the help of attention should keep to solitude as much as possible, avoid conversations with people, make a prayer not in a hurry and not a lot suddenly, but with some arrangement, deepen the mind in the prayer verbs in such a way as happens when carefully reading a book, if possible calls, and his intercession, which he asks for: sometimes, having created one prayer, keep silent for a while, as if waiting for God’s answer, try to hold attention even in the case of distraction, and always remember that you dared for the Lord to be in constant focus of prayer, while cleaning your mind from thoughts.

Трећи кључ: мирно дисање и ритам

Трећи кључ иде у себе или у срце. Не проширујући ово нашим расуђивањем, изнећемо слику и поуке светих родитеља о самопродубљењу и уласку у срце, према њима провереним методама, као верне путописнике ка истинској духовној унутрашњој молитви. Instructions on this St. parents will be presented here in their own words, dividing them for convenience into three rows and placing them in the following order:

Први ред ће бити састављен од отаца који су нам оставили потпуну поуку о Исусовој молитви, као што су: 1)Симеон Нови Богослов, 2) Григорије Синаит, 3) Никифор монах и 4) монаси Калист и Игњатије Ксантопула.

Други ред – родитељи који су оставили кратке изјаве о унутрашњој молитви, које:

1) Исихије јерусалимски презвитер, 2) Филофеј Синајски, 3)Феолиптмитрополит и 4) Варсонофије и Јован.

На треће место ставимо спасоносну причу о авви Филимону. Он подсећа на цео пут подвижништва.

Светоотачка упутства о унутрашњој срдачној молитви

Прва група инструкција

1) Упутства светогСимеон Нови Богослов

Ст.Симеон Нови Богословобјашњава начин уласка у срце у приказу трећег облика молитве, у 68. речи (стр. 163, руски превод, друго издање):

Трећи облик молитве је заиста задивљујући и неописив, а за оне који га искуством не познају не само да је неугодан, већ и делује невероватно. И заиста, у наше време овај облик молитве налази се код малобројних, док их уништавају смицалице и смицалице којима демони скрећу ум на мисли многих и разних. Јер тада ум, слободан од свега, има добро време да без икакве сметње истражи помисли које доносе демони, и са великом погодношћу да их одагна и чистим срцем принесе своје молитве Богу.

Изложивши потом услове за успех у овом облику молитве, а то су: савршено послушање, и чисту савест, како у односу према Богу, тако и у односу на људе, и у односу на ствари, и подстакнувши да све чините као пред Богом, наставља:

            Поступајући на овај начин, направићете прави и непогрешиви пут до трећег облика молитве, а то је: нека ум чува срце док се моли, и нека се у себи окреће ка њему, и одатле нека шаље молитве Богу из дубине срца.

То је све: ради овако док не окусиш Господа. Када ће, коначно, ум тамо, у срцу, окусити и осетити срцем да је Господ добар; тада неће хтети да се удаљи од свог срца; тада ће рећи, као Свети Петар: Добро нам је бити овде, и увек ћемо гледати у срце и стално се окретати тамо, одгонећи све помисли које ђаво усађује.

За оне који немају појма о овом послу и не познају га, чини се углавном тешким и опресивним. Али они који су окусили сласт коју има и уживали у њој у дубини срца, ови кличу од светог Павла и говоре:који ће се сада одвојити од љубави Христовеитд. Зашто Св. Оци наши, чувши Господа, који то каже самисли о злу, убиству, прељуби, блуду, прељуби, кривоклетству, богохули и да је ова суштина скврна човека долазе из срца, чувши и да нам на другом месту Јеванђеље заповеда да очистимоунутрашњост стакла, нека споља буде чиста, напустише сав други духовни рад и стадоше се потпуно напрезати у овом једном послу, односно у чувању срца, уверени да ће заједно са овим радом згодно прикупити сваку врлину, а без ње не могу ни у једном успети. У њему су углавном вежбали и писали о томе. Ко хоће, нека чита њихове списе, нека прочита шта је о томе писао подвижник Марк, шта је рекао учитељ Иван Листвичник. Исихије, Филофеј Синајски, авва Исаија, Варсонофије Велики и други.

Ако желите да научите како се то ради (то јест, уђите у срце и будете тамо), ја ћу вам рећи о томе.

            Три ствари на које треба да пазиш изнад свега: старање о свему, чак и о блаженим, а не само о неблагословенима и сујетним, или умртвљивање свега, чисте савести у свему, да те ни у чему не разоткрива, и савршена бестрасност, да мисао твоја не приклони ничему. Затим седите сами на неко посебно и тихо место, затворите врата, одвратите ум од свих привремених и сујетних ствари, сагните главу на груди и тако станите са пажњом у себи (не у глави, већ у срцу), окрећући тамо свој ум и своје чулне очи и држећи их. Имајући свој ум тамо, покушавајући на све начине да га нађете, где је срце, тако да је ваш ум, када га је пронашао, био потпуно ту. У почетку ћете унутра наћи неку врсту таме и тврдоће; али онда, ако наставите са овим питањем пажње дању и ноћу непрестано, стећи ћете неку врсту непрестане радости. Ум, крећући се у овоме, удариће у место срца, и тада ће одмах унутра видети ствари које никада није видео ни познавао. Од овог тренутка, ма са које стране било која мисао настане или се појави, пре него што уђе унутра и помисли, или замисли, ум ће је одмах истерати и уништити у име Исусово, односно Господе, Исусе Христе, помилуј ме; од овог времена ум ће почети да се гневи на демоне, одгони их и поби их. Још нешто што обично прати ову радњу, уз Божију помоћ, научићете из искуства себе, држећи своју пажњу и држећи Исуса, односно Његову молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме!

2) Упутства светогГригориј Синаит

Ст.Григориј Синаитучи учење о унутрашњој молитви у срцу и начину савладавања њоме у своја три чланка о тишини и молитви, објављена у Добротољубији, 1. део, стр. 112-119. Ево скраћеног извода из њих:

Требало би, примивши дух живота о Христу Исусу, са чистом молитвом у срцу нашим, као херувимски разговарати са Господом; а ми, не схватајући величину, част и славу благодати препорода, и не старајући се да кроз испуњење заповести духовно узрастамо, и схватимо стање умног созерцања, прибегавамо немарности, због које падамо у страсна вештина и бацамо се у бездан безосећајности и таме. Дешава се и да се и не сећамо много, има ли Бога, а шта треба да будемо као деца Божија по благодати, уопште не знамо о томе. Верујемо, али са вером која није делотворна, и након што смо обновљени духом у крштењу, не престајемо да живимо плотски. Ако понекад, после покајања, почнемо да испуњавамо заповести, онда их испуњавамо само споља, а не духовно, и толико смо одвикнути од духовног живота да нам се његове манифестације у другима чине погрешним и грешним. Дакле, до смрти смо мртви духом, живимо и делујемо не за Христа, и не испуњавамо дефиницију да оно што је рођено од духа мора бити духовно.

            Међутим, оно што смо прихватили у светом крштењу о Христу Исусу није уништено, већ само закопано као благо у земљу. А разборитост и захвалност захтевају бригу да се отвори и доведе до јасноће. како је

До тога воде следећа два пута: прво, овај дар се открива мукотрпним испуњавањем заповести, тако да када испуњавамо заповести, овај дар открива своју светлост и сјај; друго, настаје и открива се непрестаним призивањем Господа Исуса, или, што је исто, непрестаним сећањем на Бога. А први лек је моћан; али је други моћнији, тако да и први од њега добија своју пуну моћ. Зато, ако искрено желимо да откријемо благословено семе које се крије у нама, онда пожуримо да се брзо навикнемо на ову последњу срчану вежбу и да имамо овај један молитвени чин у нашим срцима, невидљив, незамислив, док не загреје наше срце и распламса га до неописиве љубави према Господу.

Учинак ове молитве у срцу је двострук; некад ум претходи, држећи се Господа у срцу непрестаним сећањем, некад радња молитве, сама претходно покренута огњем радости, привуче ум срцу, и везује га за призив Господа Исуса и за преподобно присуство пред њим. У првом случају почиње да се одвија радња молитве, умањујући страсти кроз испуњење заповести, топлину срца, као резултат појачаног призивања Господа Исуса; у другом, дух привлачи ум у срце и поставља га тамо у дубину, спутавајући га од обичног лутања. Од ова два вида молитве ум је или делатан или созерцатељски: деловањем, уз помоћ Божију, побеђује страсти, а созерцањем види Бога, онолико колико је човеку на располагању.

Делотворна умно-срдачна молитва врши се овако: седи на столицу високу до један лакат, спусти ум из главе у срце, и ту га задржи: и одатле умним срцем завапи: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме“! Истовремено, задржите дах како не бисте пркосно дисали, јер вам то може одвратити мисли. Ако видиш да се мисли јављају, не слушај их, чак и ако су једноставне и добре, а не само сујетне и нечисте. Стављајући ум свој у срце и често и стрпљиво призивајући Господа Исуса, ускоро ћеш такве помисли уништити и уништити их, невидљиво ударајући именом Божанским. Свети Лствичник каже: У име Исусово, бори се са ратницима; нема другог оружја јачег од овога, ни на небу ни на земљи.

Када се ум исцрпи таквим радом, а тело и срце се разболе од напрезања да постану чести позиви Господу Исусу, онда устани и запевај, или се вежбај у размишљању о неком месту из Писма, или у сећању на смрт, или се упусти у читање, или шивање, или нешто друго.

Када се прихватите овог молитвеног задатка, онда је долично да читате само такве књиге које уче о унутрашњем животу, о трезвености и молитви, а то су Лествица, речи Исака Сиријанина, подвижничке књиге Максима Исповедника,Симеон Нови Богослов, Исихија, Филофеј Синајски и др. Све друге списе препустите времену, не зато што су лоши, већ зато што треба да будете заузети њима, својим правим расположењем и жељом: они вам могу одвратити ум од молитве. Читај мало, али са продубљивањем и асимилацијом.

Не остављајте молитве. Други држе велико молитвено правило, други сасвим напуштају молитвеник, молећи се Господу једном разумном молитвом. Ти бираш средину: не скупљај много молитава, јер одатле настаје забуна, али ни њих не остављај, у случају слабости и опуштености. Ако видиш да молитва делује у теби и не престаје да се креће сама од себе у твом срцу, не остављај га и не узимај у руке молитвеник. То би значило оставити Бога унутра, изаћи одатле и проширити разговор са њим споља. Они који још немају радњу молитве треба много да се моле. па чак и без мере да буде непрестано у оволиким молитвама и разним молитвама, све док такав мучан труд молитвеника не загреје његово срце и не почне у њему дејство молитве. Ко год коначно окуси ову благодат, дакле, треба да се моли умерено, а радије да буде у умној молитви, како су оци заповедали. У случају унутрашњег опуштања, треба изговорити молитву или читати списе родитеља. Употреба весала је непотребна када је ветар одувао једра: она су потребна када ветар опадне и чамац стане.

Велико оружје против непријатеља је онај који у молитви држи сузе стиснутим, да не би пао у охолост од издаје коју нуди молитва. Ко сачува такву радост, избећи ће свако зло. Права немагијска унутрашња молитва је она у којој топлина, која долази из Исусове молитве, ставља огањ у земљу срца и распламсава страсти као трн. Она обасјава душу радошћу и светлошћу, и не долази из очију или шуија земље, па чак ни одозго, него избија из срца, као извор воде, из животворног Духа. Волите ово и вратите се да га освојите у свом срцу, држећи да ваш ум увек није сањар. Не бој се ничега с њом; Јер Онај који рече: Смеј се, не бојим се, Он је са нама.

3) ИнструкцијеНикифорМонк

Своје учење о уласку у срце монах Никифор објашњава у свом чланку о отрежњењу и чувању срца (Доброт. 2. део, стр. 36-43).

            Ви који желите да осетите огањ небеског срца у осећању, и да искуствено сазнате да у вама постоји царство небеско, дођите и ја ћу вам рећи науку о небеском животу, или бољем уметности, која без труда и зноја уводи свог творца у заклон бестрасности. Због пада смо били напољу; Вратимо се себи, окрећући се од спољашњег. Помирење и сродство са Богом је за нас немогуће ако се прво не вратимо себи и не уђемо унутра. Само унутрашњи живот је прави хришћански живот. О томе сведоче сви родитељи.

Тако брат упита авву Агатона: шта је важније, физички рад или чување срца? Старац одговори: човек је као дрво; телесни труд је лишће, а чување срца је плод. Пошто се, по Светом писму, свако дрво које не рађа добрим родом посече и баца у огањ, очигледно је да сву своју бригу треба да усмериш на плод, односно на очување срца. Међутим, потребна нам је и лисната одећа, односно физички рад.

Свети Листић каже: затворите врата келије за тело, врата од уста за језик, а унутрашња врата за зле духове. Седећи на висини (тј. усредсредите пажњу на срце), посматрајте, ако сте вешти, које су и у ком броју папаје погодне да уђу у виноград вашег срца и украду грожђе. Потрудивши се, надстојник (тј. слуша срце), устаје и моли се, затим поново седа и храбро преузима исти задатак (тј. пажњу на срце и молитву).

Свети Макарије Велики учи: главни задатак подвижника је да уђе у његово срце, створи тамо борбу са сатаном и супротстави се његовим помислима, бори се против њега.

Свети Исак Сиријањан пише: Уђите у своју унутрашњу ризницу, и видећете благо небеско. Лестве у царство небеско скривене су у теби, односно у твом срцу. Зато, опери се од греха, и сабери се у свом срцу: тамо ћеш стећи степене по којима се можеш попети на гору.

Ево Карпафијеве изреке: потребно је много труда и рада у молитвама да би се пронашло нерастресено стање мисли – ово је још једно небо срца, где живи Христос, како каже Апостол:зар не знаш да у теби живи Христос.

Ево речи св.Симеон Нови Богослов: од времена када је човек био протеран из раја и удаљио се од Бога, ђаволу и његовим демонима даноноћно је дата слобода да невидљиво љуљају умишљену моћ сваког човека. Не постоји други начин да се заштитите од овог ума осим да се увек сећате Бога. Онај ко је импресиониран сећањем на Бога може да задржи своју менталну снагу од лутања.

            Тако уче сви свети оци. То је највише од свих послова који се обуком готово преузима од других. Веома ретки необразовани су то примали и примали директно од Бога, топлину зарад своје вере. Дакле, морате тражити ментора који познаје посао. Ако нема таквог ментора, онда, призивајући Бога у помоћ у слому срца и сузама, учини оно што ти кажем.

Познато је да дах којим удишемо води ваздух кроз плућа до срца. Седите, дакле, и сабравши свој ум, унесите га овим начином дисања, натерајте га, заједно са овим ваздухом који се удише, да се спусти у само срце, и задржите га тамо, не дајући му слободу да излази како хоће. Држећи га тамо, не остављај га празним, него му дај ове свете речи: Господе, Исусе, Христе, Сине Божији, помилуј ме! И нека им понавља дан и ноћ. Водите рачуна да се навикнете на овај боравак унутра уз одређену молитву и оброке, како вам ум не би убрзо отишао одатле, јер ће вам у почетку бити веома тужан од тако стидљиве затворености унутра. Уместо тога, када се навикне, тамо ће се забављати и веселити, а и сам ће желети да ту остане. Као што се човек који се вратио из туђине својој кући, не сећа се од радости, видевши поново своју жену и децу: тако се ум, када се сједини са срцем, испуњава неописивом радошћу и весељем.

Ако имате времена да уђете у срце на начин који сам вам показао, захвалите се Богу и увек се држите овог посла: оно ће вас научити стварима о којима нисте ни размишљали. Ако и после много труда не можеш ући у земље срца на начин који сам ти показао; онда учини оно што ти кажем, па ћеш уз Божију помоћ наћи оно што тражиш. Познато је да је вербалност човека (унутрашња реч, реч којом разговара сам са собом) код Персијанаца: јер тамо, унутар Персијанаца, када уста ћуте, разговарамо сами са собом и саветујемо се, тамо чинимо молитве (када их у мислима меморишемо), а тамо псалмисти поново разговарамо са собом. Овај вербализам, одузимајући му сваку мисао, и нека непрестано говори: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, и натерај себе, уместо било којим другим језиком, да плачеш ово једно изнутра. Будите стрпљиви у овом питању само неколико тренутака, и без икакве сумње ће вам се отворити улаз у срце, као што смо и сами научили из искуства.

Заједно са тако дуго очекиваним и радосним осећањем у срцу и пажњом која га чува, доћи ће до тебе и цело лице врлина: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост и др.

4) ИнструкцијеЦаллистаи ИгњатијеКсантхопулив

            Монаси Калист и Игњатије Ксантопулос описују своје поуке о унутрашњем раду срца у чак стотину поглавља садржаних у Љубави (2. део, стр. 56-131). Ево главних који су нам потребни:

Почетак живота по Богу је љубомора и свако усрдно настојање да се живи по спасоносним заповестима Христовим; крај је савршена манифестација онога што је у нама замишљено божанском благодаћу у крштењу, или што је исто,одбаци старог човека са његовим делима и пожудом, а обуци се у нови духовни, тј. У Господа Исуса Христа, како каже божански Павле:децо моја, са њима док се болест у вама не јави Христе.

Када се крстимо, каже свети Златокоса, тада наша душа више сија као сунце, чисти се Духом Светим. Као чисто сребро, које лежи против сунчевих зрака, а сами зраци зраче; не по својој природи, него по свом осветљењу сунцем; тако и душа, која се у крштењу чисти, прима зраке славе Духа, и сама се изнутра слави. Али, авај! ова слава, неизрецива и страшна, остаје са нама само један-два дана, а онда је гасимо, изазивајући буру животних брига и страсних послова.

У божанственим постељама, односно у светој фонтани, у кади примамо савршену божанску благодат. Ако га после тога сакријемо под мрак животних брига и страсти, онда га можемо поново обновити и очистити покајањем и испуњењем божанских заповести, и видети његову природну светлост. То бива по свачијој вери и ревности да се по вери живи, а нарочито по благослову Господа Исуса Христа. Свети Марко каже: Христос, овај савршени Бог, дао је савршеним онима који су крштени, благодат Духа Светога, која од нас не захтева никакав програм; отвара се у нама и јасно се ствара како се заповести испуњавају, док не достигнемо испуњење Христа у мери старости.

Дакле, будући да је почетак и корен спасоносног деловања живети по заповестима Господњим, а крај и плод – обновити савршену благодат Духа, која нам је најпре дата крштењем, које је у нама, али је погребено страстима, и поново се открива испуњењем заповести Божијих: доликује нам да објавимо овај дар. чисти и види јасније. Оклоп Господњи, Јован, говори да ко држи заповести Господње са Господом, Господ је с њим. Сам Господ то још потпуније објашњава говорећи:Имајући заповести Моје и држећи их, волите Ме; и ако ме волите, љубљени ће бити Отац Мој, и Ја га волим, и Ја ћу му се Сам јавити. Када ме неко воли, реч Моја ће се одржати, и Отац ће га волети, и ми ћемо му доћи, и биће му направљено пребивалиште. .

            Ово тачно испуњење спасоносних заповести немогуће нам је без Господа Исуса Христа, како Он Сам каже:  ​​без Мене не можете ништа створити, и како је Апостол признао данема другог спаса. Он је пут, истина и живот за нас. Зато нас славни учитељи и учитељи наши, са пресветим Духом у себи, премудро уче да се, изнад свега, Господу молимо и милост од Њега несумњиво тражимо, и да непрестано имамо и носимо Његово пресвето и најслађе име увек у срцу, и у уму, и у уму, а не да спавамо, ходамо, једемо и пијемо. Јер као што у време када немамо такав позив, све лоше и штетно се излива у нас: тако и у време када је у нама све супротно се одбацује, ништа добро не осиромашује, и не дешава се ништа што не можемо да испунимо, као што рече Сам Господ:шта ће бити у Мени и Ја у њему, он ће створити.

Зато, схвативши своју слабост, и сву наду у Господа положивши, и заволевши заповести до готовости, пре бисмо стомак положили него било коју од њих прекршили, окренимо све своје напоре да се навикнемо и утврдимо у овом непрестаном призивању спасоносног имена Господњег, погубног за свако зло и свако зло. Да би прилагодили ово дело, свети родитељи су указали на посебну врсту акције, назвавши је уметношћу, па чак и уметношћу. Нудимо овде одличанНикифорприродна уметност уласка у унутрашњост срца дисањем, што умногоме олакшава сакупљање мисли.

Његово правило је следеће: седи на забаченом месту, и сабравши ум свој, унеси га дисањем у срце и, застајкујући ту са пажњом, узвикни непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Радите то док се овај позив не укоријени у вашем срцу и не постане континуиран.

Тако је учио све св. родитељи. Свети Златоуст каже: Молим вас, браћо, да никада не престајете да се придржавате правила ове молитве. На другом месту: свако, било да једе или пије, седи, служи, путује, или било шта друго, треба да непрестано плаче: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, и име Господа Исуса Христа, силазећи у дубину срца, смириће духове. Престани непрестано призивати име Господа Исуса, да срце упије Господа и Господ срце, и да ово двоје постану једно. И још: не одвајај срце своје од Бога, него увек чувај у њему успомену на Господа нашег Исуса Христа, све док се име Господње налази у срцу, и не размишљај ни о чему другом, осим да се Христос у теби велича. Свети Листвичник каже: Нека се успомена на Исуса сједини са твојим дахом. И свети Исихије пише: ако хоћеш да покријеш туђе помисли стидом и непрестано отрезниш своје срце, нека ти се за дах прилепи молитва Господу Исусу, и за неколико дана видећеш испуњену жељу.

            Нека се зна да ако научимо свој ум да силази заједно са дахом у срце, онда ћемо приметити и да је, када сиђе тамо, самац и наг, држећи се само сећања и позива Господа нашег Исуса Христа; напротив, напуштајући га и посежући за спољашњим објектима, невољно се дели на многе идеје и сећања. Да би се сачувала ова простота и усамљеност ума, завештали су родитељи искусни у овој ствари, да онај ко је ревновао да стекне вештину отрежњења ума у ​​свом срцу, треба да седи на тихом и неосветљеном месту, нарочито на почетку овог доброг подвига. Јер визија спољашњих предмета природно изазива расејаност мисли. Када тихи и мрачни храм сакрије од нас спољашње, мисао престаје да се забавља и удобније се окупља у себи, како каже Василије Велики: ум, који не шири своја осећања на свет, враћа се себи.

Пажљиво запазите да се суштина овог подвига састоји у једноумном, срдачном, чистом и нешироком призивању са вером Господа нашег Исуса Христа, а не у овом уздизању ка срцу дисањем и седењем на тихом и мрачном месту. Све ово и слично родитељи су измислили ни због чега другог него што су у томе видели некакав водич за скупљање мисли и враћање себи из уобичајеног лутања. Из вештине сабраности и слушања себе рађа се вештина чистог, а не усрдног молитве умом у срцу.

Знајте такође да су сви такви прилагодљиви положаји тела уређени, одређени детаљним правилима и сматрани неопходним, све док мрежа не нестане и молитва не узлети у срцу. Када то по благодати и благодати Господа нашег Исуса Христа постигнеш, онда ћеш, оставивши иза себе многе и разноврсне радње, више светски бити повезани са јединим Господом чисте и неиспарене молитве срца, без потребе за тим уређајима.

Зато, ако хоћете да угодите животу Христа Исуса, трудите се да то постигнете у било које време и сваки час, и у сваком случају, молите се Господу чисто а не усрдно у срцу своме, да на овај начин од малена постигнете умуж је савршен, према узрасту испуњења ХристовогНе заборавите, међутим, да када вам понекад дође самовољно чиста молитва, ни у ком случају не треба да је кварите својим молитвеним правилима. Овоме учи Филимон: да ли ноћу или дању Господ ће ти дати да осетиш чисту и непарну молитву, онда остави своја правила и прилепи се Господу Богу колико год можеш, и Он ће просветлити твоје срце у духовном делу.

            Када си задовољан неотлазним присуством молитве у срцу, тада си, како каже Исак Сирин, дошао до краја свих врлина и постао си пребивалиште Духа Светога; тада молитва неће престати без обзира да ли седите, ходате, једете, пијете или радите било шта друго; чак и у дубоком сну, молитвени тамјан ће лако доћи из срца; чак и ако заћути у сну, али унутра ће увек тајно обављати ритуал без прекида.

Друга група инструкција

1) ИзразиИсихијаПрезвитер

1) Пажња је тишина срца, непрекидна од сваке мисли, у којој је Христос Исус, Син Божији и Бог, и Он једини, увек непрекидно и непрекидно дише, призива Га, храбро се бори са њим против непријатеља, и има моћ да му препусти своје грехе (исповеди своје грехе).

2) Трезвеност је чврсто утемељење и стајање ума пред вратима срца; па да види како се туђе мисли приближавају, ти лопови-отмичари, чује шта говоре и раде ови рушитељи и шта демони цртају и окружују слику, покушавајући да кроз њу у сну захвате ум и заведу га. Ако прођемо кроз такав поступак с муком, то ће нам јасно показати уметност менталног псовања (гл. 6).

3) Слике трезвености: прва је изгледати неодољиво сањањем, или примером; други – да увек има дубоко тихо срце и занемело од сваке помисли и да се моли; трећи је непрестано призивати у помоћ Господа Исуса Христа у смирењу; четврто – да у души има непрестана успомена на смрт; пети најефикаснији од свих – гледати само у небо, не оптужујући земљу ни за шта (Гл. 14-18).

4) Онај ко ради у себи треба да има следеће четири радње сваког тренутка:смирење, изузетна пажња, противречност мисли и молитве. Понизност– да, пошто га вређају супарници и горди демони, увек има помоћ Христову у руци срца; јер Господ мрзи горде.Пажња, да увек чува своје срце нема појма, чак и ако је изгледао љубазан.Контрадикција, – да чим оштровидост ума схвати ко је дошао, одмах противречи злу гневом, како кажу:а зло ми одговарам, – неће ли се душа моја покорити Богу. Молитва,- да би после противречности одмах из дубине срца завапили Христу са неописивим уздахом. И тада ће и сам видети како ће се, клањајући се имену Исусовом, непријатељ са својим сновима распршити као прах на ветру, или нестати као дим (гл. 20).

            5) Ко нема молитву чисту од помисли, тај нема оружје да проклиње, молитву, кажем, ону која би непрестано деловала у унутрашњим тајнама душе и призивом Господа Исуса Христа бичевала и грејала непријатеља који тајно спасава (гл. 21).

6) Ваша је дужност да погледате унутра оштрим и интензивним оком ума да бисте сазнали долазни. Чим сазнаш, одмах противречност пороте је глава змије, а притом, уздахнувши, завапиш Христу. И тада ћете добити искуство невидљивог божанског покровитељства (гл. 22).

7) Ако увек останеш у свом срцу са понизним размишљањем, сећањем на смрт, самопрекором, противречним мислима и позивом Исуса Христа, и са овим оруђем сваког дана ходаш замишљеним путем – уским, али радосним и слатким, онда ћеш ући у свето созерцање светих,и у њему је скривена суштина свих блага мудрости и интелигенције. Јер о Христу Исусу осетићете да је у вашу душу сишао Дух Свети, којим се човек просветљује отвореног лица да види славу Господњу (гл. 29).

            8) Ђаво хода као ричући лавса својим хордаматужбу коме да апсорбује. Нека никада не престанемо да обраћамо пажњу на срце, трезвеност, говорећи мисли и молимо се Христу Исусу, Богу нашем. Јер бољу помоћ од Исусове нећете наћи до краја живота, јер само Он једини, Господ, као Бог, зна ђавоље смицалице, смицалице и смицалице (гл. 39).

9) Као што чулна со окуси хлеб и сву храну, штити месо од труљења и дуго га чува нетакнуто, тако схватите и о интелигентном складиштењу имагинарног задовољства и чудесног деловања у срцу. Јер и оно божански наслађује и унутрашњег и спољашњег човека, одгони смрад рђавих помисли и држи нас постојанима у доброти (гл. 87).

10) Што пажљивије слушате разум, то ћете се више са топлом жељом молити Исусу; и опет, што више занемарите свој ум, то ћете бити даље од Исуса. И као што прво умногоме осветљава ваздух ума, тако га друго, односно избегавање трезвености и слатког призива Исусовог, обично потпуно помрачује (гл. 90).

11) Непрекидно, са неком врстом топле жеље, пуно сласти и радости, призивање Исуса чини да се ваздух срца испуни утешном тишином од крајње пажње. Такође, да би се срце потпуно очистило, кривац је Исус Христос, Син Божији и Божији, Узрочник и Творац свих добара. Јер Он Сам каже:  ​​Ја сам Бог који ствара свет(Гл. 91).

            12) Божанско стање се рађа из непрестаног сећања и призивања Господа нашег Исуса Христа, ако не занемарите сталну молитву Њему умом и непрекидну трезвеност, као једино што је хитно потребно. И заиста, увек се морамо бавити једним те истим – позивом Исуса Христа, Господа нашег; вапијући к Њему жарким срцем, нека нас причести и окуси име Његово. Јер учесталост је мајка вештине, и врлине и порока; а вештина тада доминира, као и природа. Дошавши у такво стање, ум већ тражи своје противнике, као дивљи пас зеца у жбуњу; али овај тражи да би прождирао, а други да би утискивао и расејао (гл. 97).

13) Искусан у делима, велики Давид каже Господу:Сачуваћу своју државу за Тебе. Исто тако, очување у нама стања срца и душевног безмолвија, из којег се рађају све врлине, зависи од помоћи Господа, који нам је дао заповести, и одгони од нас, када Га непрестано призивамо, непотребни заборав, који најчешће уништава тишину срца, као воду и огањ. Зато, не заспите због непажње на сопствено уништење, већ у име Исусово бичујте своје противнике. Ово је најслађе име и задржаће се за ваш дах; и тада ћеш препознати корист ћутања (гл. 100).

14) Када смо недостојни да се са страхом и трепетом причестимо божанским Пречистим Тајнама Христа Бога и Цара нашега, тада ћемо највише показати трезвеност, очување разума и строгу пажњу, а овом божанском огњу, односно телу и крви Господа нашег Исуса Христа, потребни су греси на грехе. Јер, ушавши у нас, Он одмах изгони зле духове злобе из наших срца и опрашта нам прошла сагрешења; и наш ум тада остаје слободан од немирног зановијетања злонамерних мисли. Ако после тога, стојећи пред вратима срца, будеш пажљиво чувао свој ум, онда када се опет будеш саобразио светој тајни, божанско тело ће све више осветљавати наш ум и чинити га да заблиста као звезда (гл. 101).

15) Треба свесрдно бринути о очувању онога што је драгоцено; у истини, драгоцено нам је само оно што нас чува од сваког зла, чулног и измишљеног. То је очување ума позивом Исуса Христа – да увек гледамо у дубину срца и непрестано ћутимо о мислима, чак, рећи ћу тако – и од мисли које се чине исправним, да се труде да буду празне, и уопште од свих мисли, да се тате не крију под њима (гл. 103).

            16) Име Исуса Христа треба увек да се окреће у простору нашег срца, као што се муње окрећу у ваздушном простору пре него што падне киша. То добро знају они који имају духовно искуство у унутрашњој борби. Овај унутрашњи рат треба да се води на исти начин као што се води конвенционални рат. Пре свега, пажња; онда, када приметимо да се приближила непријатељска мисао, љутито ћемо му из срца бацити речи заклетве; треће је онда молити се против њега, окрећући срце призиву Исуса Христа, нека се одмах распрши ово демонско привиђење, да иначе ум не пође стопама овог сна, као дете које је искушава неки мајстор маг (гл. 105).

17) Ово је задивљујући плод за ум од безмолвија, да у њему греси који прво куцају на ум само помислима, па, ако се прихвате срцем, онда постају груби чулни греси, сви бивају одсечени умишљеном врлином трезвености у нашој унутрашњости, која им не дозвољава да уђу унутра и уђу унутра (уђу унутра и уђу унутра и Исус Христос).

18) Као што долине у изобиљу рађају пшеницу, тако ће молитва Исусова у изобиљу родити свако добро у вашем срцу; или боље, даће вам га сам Господ наш Исус Христос, без кога не можемо ништа. И прво ћете га наћи као лествицу, затим као књигу у којој ћете читати, најзад, све више напредујући, наћи ћете га као небески Јерусалим, град Цара сила са Његовим Једнобитним Оцем и обожаваним Духом Светим (гл. 117).

19) Душа, која се после смрти диже у ваздух до небеских врата, и неће се стидети својих непријатеља, имајући Христа са собом за себе; али и тада, као и сада, пркосно викао на њиху капији. Само до самог краја нека јој не досади дан и ноћ вапијући Господу Исусу Христу, Сину Божијем; и Он ће јој се ускоро осветити због лажног божанског обећања које је дао у параболи о неправедном судији:она ће, кажем ти, ускоро створити освету, како у стварном животу тако и након њеног изласка из тела (гл. 149).

20) Ако, почевши боравити у пажњи ума, спојимо смирење са трезвеношћу, а молитву спојимо са разговором, онда ћемо добро ходити у мислима са обожаваним и светим именом Исуса Христа, као са светиљком светлости. Ако се ослонимо на сопствену трезвеност или пажњу, онда ћемо ускоро пасти под нападом непријатеља, будући да смо свргнути. И тада ће ови подмукли лопови почети да нас савладавају у свему, а ми ћемо се све више заплитати у зле жеље, као мреже, или ћемо згодно подлећи савршеном клању од њих, немајући у себи победоносног мача, у име Исуса Христа. Јер само овај освећени мач, који се непрестано окреће у срцу поништеном од сваке слике, уме да их врати и сече, греје и једе као огањ сламе (гл. 152).

            21) Узрок непрестаног трезвења је користан за душу и плодоносан, то је да се одмах сагледају сањиве помисли које се образују у уму. Сврха преговора је да разоткрије и изложи срамоти мисао која је покушала да уђе у ваздух нашег ума уз помоћ представе неког чулног предмета. Исто оно што одмах гаси и распршује сваку намеру противника, сваку реч, сваки сан, сваког идола и сваки стуб злобе, јестепозивање Господње. И сами видимо, у мислима, колико Исус, наш велики Бог, утиче на њих и како штити нас који смо скромни, сиромашни и добри за ништа (гл. 153).

22) Лађа не плови много миља без воде; неће постићи успех и очување ума без трезвености са смирењем и непрестаном молитвом Исуса Христа (гл. 168).

23) Од непрестане молитвене мисли у нама, ваздух је чист од тмурних облака и ветрова злих духова. Када је ваздух срца чист, онда ништа не спречава да у њему засија божанска светлост Исусова, осим ако се не дигнемо са сујетом и сумњом, не јуримо у недостижно, и не будемо лишени Исусове помоћи за то; јер Христос мрзи такве, будући да је узор смирења (гл. 175).

24) Као што слова не треба писати у ваздуху, већ их треба цртати длетом на неком чврстом телу да би се дуго очувала: тако и ми треба да спојимо молитву Исусову са нашим тешким трезвењем, да прелепа врлина трезвености заједно са Њим буде цела у нама, а кроз Њега у Њему у Њему у Њему. 183).

25) Очување ума уз Божију помоћ и ради јединог Бога који делује, утврђено у души, даје уму мудрост да врши подвиге за Бога; У не малој мери, она свом саучеснику пружа и способност да спољашње послове и речи уреди по Богу, са беспрекорним расуђивањем (гл. 194).

26) Блажен је заиста онај чији је ум толико прикован за Исусову молитву, вапијући к Њему непрестано у свом срцу, као што се ваздух прилепљује за наша тела или пламен привија за свећу. Сунце, прелазећи преко земље, чини дан, а свето и преподобно Име Господа Исуса, непрестано сијајући у души, рађа многе помисли попут сунца (гл. 196).

27) Кад се облаци разиђу, ваздух је чист; када сунце истине, Исус Христос, распршује страсне снове, тада се обично светле и звездане помисли рађају у срцу услед освећења ваздуха срца од Исуса (гл. 197).

2) ИзразиПхилотеана Синају

            1) Таквом језику припада творац побожности, и да умом иде за тим циљем, да се, као нека маргарита или драги камен, у срцу савршено смири сећање на Бога. То ће помоћи да напустиш све, чак и тело, и занемариш стварни живот, да би задобио Бога самог у свом срцу (гл. 1).

2) Од јутра треба храбро и непопустљиво стајати на вратима срца, са јаким сећањем на Бога и непрестаном молитвом Исуса Христа у души, и са овом мишљу да се побију сви грешници на земљи, односно да се посеку верним, укрепљеним и тугом искушавајућим сећањем на Бога (Гл. 2).

3) Трезвеност се с правом називапутем, јер води у царство, и у оно што је у нама, и у будућност, – иод интелигентног творца(духовна радионица), јер производи и избељује (гланца) духовне обичаје и претвара страсно у бестрасно. Такође је сличан прозору светлости кроз који је Бог пао на ум (гл. 3).

4) Где је смирење, сећање на Бога са трезвеношћу и пажњом, а често и молитва усмерена против непријатеља, тамо је место Бога, или небо срца, у коме се демонска хорда боји да стане због тога што Бог живи на овом месту (гл. 4).

5) Прва врата која воде у умни Јерусалим, у пажњу ума, јесте умно ћутање усана, иако ум још не ћути; други – измерена умереност у храни, пићу и сну; трећи – који чисти ум и тело, непрестано сећање и размишљање о смрти (гл. 6).

6) Слатко сећање на Бога, односно Исуса Христа, са гневом срца и спасоносним непријатељством (према свему грешном) обично уништава све чари помисли, разних предлога, речи и снова, срамних уобразиља, и, укратко, све што је непријатељско, прождире наше душе. Исусе, призван, све лако гори. Јер нема спасења ни у ком другом осим у Христу Исусу. Исто је рекао и сам Спаситељ, говорећи:без Мене не можете ништа створити(гл. 22).

7) Сваког часа и сваког тренутка чувајмо своја срца сваком предострожношћу од помисли које помрачују огледало душе, у које треба да се утисне и осветли само Исус Христос, који је мудрост и сила Бога Оца. Непрестано ћемо тражити царство небеско у срцу; и, наравно, мистериозно ћемо наћи у себи и жито, и перле, и квас, и све остало, ако разбистримо око свога ума. Зато је Господ наш Исус Христос рекао:Царство Божије је у вама, разумевање кроз то Божанство које борави у срцу (гл. 23).

            8) У вођењу унутрашњег проклетства поступи овако: споји молитву са трезвеношћу, и трезвеност ће ојачати молитву, а молитва ће ојачати трезвеност. Трезвеност, непрестано бдијући над свиме унутра, примећује како непријатељи покушавају да уђу тамо, и, својом снагом запречавајући им улаз, истовремено призива у помоћ Господа Исуса Христа, да Он отера ове зле војнике. При томе је пажња угрожена уносом у виду контрадикције; а Исус, који је призван, изгони демоне њиховим сновима (гл. 25).

9) Чувајте свој ум са изузетном пажњом. Чим приметиш непријатељску помисао, одмах је одричи, али у исто време пожури да призовеш Христа Господа на освету. Најслађи Исус, када будеш говорио, рећи ће: Ево ме с тобом да се залажем за тебе. Али ти, чак и након што сви ови непријатељи буду покорени твојом молитвом, настави да усрдно слушаш разум. Овде ће опет на тебе навалити таласи мисли које су умножавале некадашње, једна за другом, да од њих душа као да већ тоне у бездан и спремна да пропадне. Али Исус, узбуђен од ученика, опет, као Бог, забрањује зле ветрове мисли, и оне се стишају. Ти, постигавши ослобођење од непријатељских насртаја, на час или минут, величаш Онога који ће те спасити, и удубљујеш се у помисли смрти (гл. 26).

10) Са сваком срдачном пажњом у духовном осећању извршићеш свој пут. Пажња и молитва, свакодневно сједињени заједно, чине нешто слично огњеним илилијанским кочијама, уздижући у небеске висине онога ко је у њима укључен. И шта ја говорим? За онога ко се утврди у трезвености, чисто срце постаје замишљено небо, са својим сунцем, месецом и звездама, и уточиште је неизмерног Бога тајанственим виђењем и вазнесењем (заносом ума) (гл. 27).

3) ИзразиТхеолипта, митрополит филаделфијски

1) Залазак сунца чини ноћ; а када Христос оде од душе, тада је загрли помрачење страсти, и душевне звери почињу да је муче. Чулно сунце је изашло, а животиње се крију у својим пећинама. Христос сија на своду ума који се моли; и сваки свет овог обичаја одлази, а ум одлази на посао, односно на божанску поуку до вечери (45. нов. обр.).

2) Уздржавајте се од спољашњих разговора, а борите се унутрашњим мислима док не нађете место чисте молитве – и дом у коме живи Христос, који вас просветљује и радује својим знањем и посетама (исто).

3) отисак стопала на снегу, или од сијања сунца, топљења или воде која је продрла, уништен је; а успомене утиснуте у уму сладострасним подвизима руши Христос, који је у срцу заблистао молитвом и кишом суза мудрих (46. новембар).

            4) Честе молитве, које се обављају у мислима са жарким осећањем, изглађују сећање на прошле послове. Просвећење душе сећањем на Бога, вером и разочарењем срца, као што жилет изједа лоше успомене (исто).

5) Повукавши се споља, потрудите се да даље уђете у унутрашње склониште (стражару) душе, а то је дом Христов, где су увек својствени мир, радост и тишина. Умно сунце Христово даје ове дарове, као што неки зраци зраче из Њега, и као нека врста награде даје се души која Га прихвата са вером и добротом (Писмо 46 обр.).

6) Седећи у самоћи, сети се Бога, одвраћајући ум од свега и упућујући га ка јединоме Богу; излиј пред Њим сву милост срца и прилепи се уз Њега с љубављу. Сећање на Бога је умно виђење Бога, које привлачи поглед и жељу ума, и осветљава га светлошћу из себе. Ум, окренувши се Богу, након што у њему престану све фигуративне представе постојећег, види Бога невидљивог (ибид.).

7) Молитва је замишљени разговор са Господом, који изговара молитвене глаголе са савременим стремљењем ума ка Богу. Када ум често говори име Господње, а ум јасно ослушкује призивање имена божанског, тада светлост Богословља, као светло лице, обасјава сву душу (исто).

8) Веруј ми, истину ти кажем, ако будеш неодвојива од себе у свим својим поступцима, мајка сваког добра – молитве; онда она неће задремати док ти не покаже своју околину, уведе те у њу и испуни неисказану славу и радост. Она, уклонивши све препреке, углађује пут врлине и чини га погодним за трагаоца (48. нов.).

9) Ходајући умом, читај глаголе молитве, и разговарај са Господом, непрестано вичући и не тугујући; непрестано се молећи, подражавајући дрскост ове удовице која је умолила необузданог судију. Тада (то ће значити да) ходиш духом, не слушаш жеље телесне, и не прекидаш континуитет молитве са световним помислима, него си храм Божији, у коме се Бог тихо хвали. Молећи се овако у уму, коначно ћеш моћи да постигнеш непрестано сећање на Бога, да уђеш у неприступачне тајне ума, да видиш невидљиво у тајанственим созерцањима, служећи Богу један по један, један по један, ти ћеш једини изливати љубав у умне (писмо 48 обр.).

4) Изреке Варсонофија Великог и Јована Пророка

1) Непријатељи се слабе призивањем Божјег имена. Знајући ово, нећемо престати да призивамо Божје име у помоћ. То је молитва, а Свето писмо каже:  ​​молити се без престанка(одговор 422).

            2) Запамтите да Бог познаје срце, гледа у срце и призови Га у свом срцу. Ово је оно што је речено у Светом писму:затвори своја врата и помоли се Оцу своме који тајно. Затворимо уста и помолимо се Му у срцу; јер ко затвори своја уста и призива Бога, или Му се моли у срцу своме, испуњава речену заповест (одговор. 427).

3) Труд вашег срца треба да се састоји у непрестаној молитви Богу. Ако желиш да у томе успеш, почни и не гледај лењо, надајући се да ће те Бог благословити успехом (одговор 26).

4) Непрекидно призивање имена Божијег је лек који убија не само страсти, већ и само њихово деловање. Као што лекар нађе одговарајући третман или гипс за рану страдалника, и они делују, а болесник не зна како се то ради: тако управо име Божије, призвано, убија све страсти, иако не знамо како се то дешава (одговор 421).

5) Господ је рекао:питај и добићеш. Молите се Свемогућем Богу, нека вам пошаље Духа Светога, Утешитеља, и Онај који је дошао научиће вас свему и откриће вам све обреде. Пронађите га у свом водичу; Неће дозволити расејаности или расејаности у свом срцу, неће дозволити да безбрижност, лењост или дремање уђу у његов ум; просветлиће очи, ојачаће срце, уздићи ум. Држите се њега, верујте му, волите га (одговор 136).

6) Када видите да вас комбинација непријатеља спречава да се молите, онда не улазите с њим у расправу, већ покушајте да призовете име Божије, и Бог ће вам помоћи и поништити лукавштине душмана (одговор 424).

7) Савршена молитва се састоји у разговору са Богом без расипања мисли, сабирању свих мисли и осећања. У такво стање човек улази када умире свим људима, свету и свему у њему. Такав човек за време молитве нема на уму ништа осим да чека Бога и да разговара са њим (одговор 79).

Корисна реч о АвбиПхилемон

            1) О авви Филимону пустињаку је речено да се сакрио у пећину недалеко од Лавре зване Ромијева и предао се подвижничким подвигама, умно понављајући у себи исто оно што је Арсен Велики рекао себи: Филимоне, за тебе? Добро сам се провео у овој пећини. Његов посао је био да упреде ужад и плете корпе, које је давао привреди, а од њега је добијао мале хлебове, којима се хранио. Није јео ништа осим хлеба од соли, а ни тада не сваки дан. Он вероватно уопште није марио за тело, али је, упражњавајући се созерцањем, налазио у божанском просветљењу, и, уживајући одатле у неописивој тајни, био је у духовном образовању. Идући у цркву суботом и недељом, увек је ишао сам у себи, не дозвољавајући никоме да му приђе, да му се ум не би одвлачио од посла. У цркви, стојећи у углу погнутог лица, пуштао је изворе суза, непрестано јадикујући и вртећи у мислима сећање свог срца и лик светих родитеља, посебно Арсенија Великог, чијим је стопама на све начине покушавао да иде.

2) Када су се појавиле лажи у Александрији и околини, он је отишао одатле и отишао у Лавру Никанорову. Примивши га, богољубиви Паун му уступи своје скровито место и уреди му тишину. Целу годину није дао никоме да га види, а ни сам му није ништа сметао, осим у време када је служио потребан хлеб. Дошло је Свето Васкрсење Христово; када је, пошто су се видели, између њих почео разговор, а језик се дотакао живота пустињака; тада је Филимон схватио да и овај преподобни брат Пеавич негује лепу намеру (да живи као пустињак), усађује у њега многе подвижничке речи, писане и неписане, показујући свима да је без савршеног усамљености немогуће угодити Богу, као што Мојсије нигде не чини подвиг, а подвиг рађа плач, понизност, понизност у страху, страху, страху. љубав чини душу здравом и бестрасном, и тада човек зна да није далеко од Бога.

            3) Он (Филимон) му рече: на теби је да уз помоћ безмолвија потпуно очистиш ум и даш му непрестано духовно дејство. Као што се око, окрећући се чулном, диви видљивом, тако се чисти ум, окренувши се размишљању, очарава духовним созерцањем, тако да га не можете одвратити од њега. И колико се уз помоћ безмолвија лишава страсти и чисти, толико ће му се допасти вођење (дух духовних ствари). Ум је савршен када окуси суштинско знање и повеже се са Богом. Тада он, имајући краљевско достојанство, више не осећа сиромаштво и не заноси се ниским жељама, чак и ако му понудиш сва царства. Зато, ако хоћеш да постигнеш такве врлине, бежи од света и усрдно иди путем светих, одустани од бриге о свом изгледу, обуци се сиромашним и скромним украсима. Држите своје држање једноставним, говор једноставним, корак опаким, глас необузданим. Волите да живите у сиромаштву и да будете немарни према свима. Највише се старајте о очувању ума и трезвености, стрпљења у свакојаким невољама и на сваки начин сачувајте већ стечена духовна добра неоштећена и непокретна. Пажљиво водите рачуна о себи и не прихватајте ниједну од страсти које се кришом ушуњавају. Јер, иако ћутање обуздава страсти душе, ипак, ако им се дозволи да се разбуктају и усијају, обично се још више разјарују, а они који им то дозвољавају, још већом снагом изазивају грех. Исто тако, телесне ране, које се трљају и кидају, су неизлечиве. Једна реч може одвратити ум од сећања на Бога, када демони на томе инсистирају, а чула се слажу са њима. Велики подвиг и страх је спасење душе. Стога се морате потпуно повући из света, а повући душу своју од сваке саосећања тела, постати без заклона, без заклона, без власника, без новца, без себичног интереса, без бриге, без друштва, неупућен у људске ствари, скроман, саосећајан, љубазан, кротак, кротак, тих, тих. штампање у срцу. Јер је немогуће писати на воску, а да претходно не изгладимо слова која су на њему нацртана, како нас учи Василије Велики. Такав је био лик светих, који су се, потпуно удаљивши се од свих световних обичаја и задржавши у себи небеску мудрост, просветили божанским законима и заблистали побожним делима и речима,убивши удове јежа на земљиуздржаност, страх Божији и љубав. Јер непрестаном молитвом и поуком у божанском писму отварају се очи умног срца и виде Цара сила, и настаје велика радост, и у души силно распламсава несавладива божанска жеља, а ту се и тело, дејством Духа, чува, и цео човек постаје духован. На то личе творци блаженог безмолвија и најинтимнијег подвижничког живота, који, удаљивши се од сваке људске удобности, насамо са јединим Господом који постоји на небесима, непрестано разговарају.

            4) Чувши ово, тај богољубиви брат, и погођен божанском љубављу у души, напушта своје место и заједно са овим (Филимон) стиже у скит, где су највећи од отаца савршили пут побожности. Настанили су се у Лаври Свете Јоане Колове, поставши се за икономију Лавре, јер су желели да буду у тишини. И остадоше овде милошћу Божијом у потпуном безмолвију, суботом и недељом идући на опште црквене састанке, а остале дане боравећи у себи; а свако је молитву и службу вршио посебно.

5) Свети старац (Филимон) је имао следећа правила службе: ноћу је певао цео Псалтир и песме (9 које су садржане у псалтиру), одмарао се, без гужве, читао један почетак Јеванђеља, па сео и сео говорећи у себи:Господе помилуј!са свом пажњом и доста дуго, док више није могао да изговори ову адресу; и најзад се пусти да заспи. Затим је опет у зору певао први час, и седећи на свом месту окренутом према истоку, наизменично је певао (псалме) и читао, својом вољом, из Апостола и Јеванђеља. Тако је провео цео дан непрестано певајући, молећи се и уживајући у созерцању неба; његов ум је често био толико заокупљен контемплацијом да није знао да ли је на земљи.

6) Брат, видећи да се тако свесрдно одао молитвеној служби и понекад сасвим мењао од божанских помисли, рече му: зар ти је, оче, тешко у толикој старости да тако умртвљујеш и поробљаваш своје тело? Он му је одговорио: „Веруј ми, Бог је у душу моју уложио толику трудољубље и такву љубав према молитви да је не могу у потпуности задовољити тој жељи; али се слабост тела побеђује љубављу према Богу и надом у будућу корист“. Тако је сва његова жеља била лукаво увијена у небеса, и то чак и за време оброка, а не само у другим временима.

7) Неки брат са њим га је једном упитао, које су тајне созерцања? А он, видећи његову непоколебљивост и то што искрено тражи знање, рече му: Кажем ти, чедо, да ономе чији је ум потпуно очишћен Бог открива виђења најпослужнијих сила и редова (анђела).

8) Питао га је и о следећем: зашто, оче, уживаш у Псалтиру више од сваког божанског Писма, и зашто, тихо певајући, замишљаш да са неким разговараш? На то му је рекао: „Бог је сабрао у моју душу силу псалама, као у самог пророка Давида, и не могу се отргнути од насладе свакојаких созерцања скривених у њима; јер они обухватају цело божанско Писмо. Он је то исповедио са великим смирењем, ради користи, и после дугог и упорног захтева.

            9) Неки брат по имену Иван, хитајући са обале, дође овом светом и великом оцу Филимону, и обгрливши му ноге рече му: Шта да радим, оче, да се спасем? Јер мој ум одлута и уздиже се ту и тамо где не би требало. А он је, поћутавши неко време, рекао: ова болест (душевна) је својство оних који су спољашња бића, и у њима пребива. И имаш је, јер још ниси у потпуности примио љубав према Богу, још није дошла до тебе топлина љубави и познања Њега. Каже му брат: Шта да радим, оче? Он му рече: Иди, узми тајну поуку у свом срцу, и то ће очистити ум од овога. Брат, не упућен у оно што се овим указује, каже старцу: какво је ово тајно учење, оче? А он му рече: Иди, трезвен у срцу свом, и умом трезвен од страха и трепета реци: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Тако блажени Дијадох учи почетнике.

10) Брат је отишао и уз помоћ Божију и молитву свога оца смирио се, мало се наслађивао таквом поуком. Али онда га је ово задовољство напустило, и он више није могао трезвено чинити такав чин и молити се. Зашто је опет отишао код старца и испричао му шта се догодило. Старац му каже: сада си већ препознао пут тишине и умног деловања и окусио слаткише који са њега долазе. Имај ово увек у срцу свом – било да једеш, пијеш, са неким разговараш, било да си на путу, или седиш у келији, немој престати да се молиш ову молитву трезвеним умом и нелутајућим умом, певај и учи се у молитвама и псалмима; чак и када исправљаш своје најнужније потребе, не дај да ти ум буде празан, него нека тајно учи и моли се. Да бисте могли разумети дубину божанског Писма и силу скривену у њему и дати свом уму непрекидно деловање, да испуните апостолску реч која заповеда: «Молите се без престанка„. Пази се на себе и чувај срце своје од примања мршавих помисли или неких сујетних и бескорисних помисли; али свагда, и када спаваш, и када устајеш, и када једеш, и када пијеш, и када водиш разговор, нека срце твоје потајно размишља, па научи у псалмима, па се моли: Господе Исусе Христе, Сине Божији, не помилуј ме, тако и псалам свој не помилуј! ствар са својим устима, и вините својим умом у другом.

            11) Брат га поново упита: Ја видим многе сујетне снове у сну. Старац му рече: Не буди лењ и немој се обесхрабрити; али пре него што заспите, учините многе молитве у свом срцу и одуприте се помислима и покушајима ђавола да вас води по својој вољи, нека вас Господ прими. Колико имаш снаге, старај се да заспиш са псалмима у устима и умном поуком, и не дозволи свом уму да због небриге ума твога ума увуче туђе мисли, него с каквим год мислима си се молио, у тим мислима се наслони на кревет, да и када спаваш, оне буду у теби, и када су у теби. Реци и свети символ вере православне пре оснивања, јер говорити православље о Богу је извор и заштита свих добара.

12) Његов брат је такође питао: створи љубав, оче, реци ми, какво дејство има твој ум? Научи ме да се и ја спасем. Он му рече: Зашто ти је стало да ово знаш? Устао је, загрлио светитељеве ноге и, лобирајући их, молио га да му то каже. После дуго времена старац рече: Још не можеш ово да поднесеш. Човеку је својствено да сваком осећању да погодно дело, што је обичај да се врти у добрима истине; и немогуће је да овај дар одговара ономе ко се није потпуно очистио од сујетних мисли света. Зато, ако то заиста желиш, чувај тајно учење у чистом срцу. Јер ако молитва и поука у Писму непрестано пребивају у вама; тада ће се очи твоје душе отворити, и у њој ће бити велика радост, и неко неописиво и врело осећање, када се загреје Духом и телом, тако да ће цео човек постати духовни. Зато те, било ноћу или дању, Господ удостојава да се молиш нерасејано чистог ума, остави своје молитвено правило и, колико имаш снаге, потруди се да се прилепиш уз Бога. И он ће просветлити ваше срце у духовном делу који сте предузели.

На то је додао: једном ми је дошао један старац, и када сам га питао о уређењу његовог ума, рекао ми је: две године сам остао у молитви пред Богом, од срца сам Га усрдно молио, нека ми подари да се моја молитва утисне у моје срце непрестано и неометано, оно што ми је мој труд и стрпљење поднео.

            А ево шта му је још рекао: мисли о сујетним стварима које се јављају у души суштина су болести беспрекорне душе која се предала безбрижности; зашто да, по Светом писму, са сваком пажњом чувамо свој ум, умно певамо без расејања и молимо се чистог ума. Дакле, брате, Бог жели да Му покажемо своје усрдно старање, прво делима (подвижништвом и милосрђем), затим љубављу и непрестаном молитвом, и Он ће нам показати пут спасења. Очигледно је да не постоји други пут који води у небо, осим савршеног удаљавања од сваког зла, стицања сваког добра, савршене љубави према Богу и боравка са Њим у страхопоштовању и истини, да би, када неко ово има, ускоро стигао до небеског лица. Али у исто време, свако ко жели да се попне у висине треба одмах да погуби везе које постоје на земљи. Јер када се наша душа наслађује созерцањем истинског добра, она се више не враћа ни једној од страсти које се узбуђују слатком грешношћу; али одвративши се од сваке телесне пожуде, он сагледава појаву Божију чистом и неокаљаном мишљу. Дакле, потребно нам је много самоодржања, много физичког рада и очишћења душе, и усадимо Бога у своја срца, да бисмо безгрешно испуњавали Његове божанске заповести, и да нас Он сам учи да се повинујемо Његовим законима, зрачећи, попут сунчевог зрака, на нас своја дејства, уложена у нас благодаћу Духа. Делима и искушењима морамо да очистимо лик по коме смо створени умни и способни да сагледамо свако разумевање и уподобље Богу, да носимо осећања, чисти од сваке скверности због њиховог топљења у нечијој пећи искушења, а оваплоћени у царском достојанству. Бог је такође створио човека као причасника сваког добра које може умно да созерцава радости анђела славе, господства, моћи, почетка, моћи, неприступне светлости, славе свевишње светлости. Али кад исправиш неку врлину, гледај да се твоја мисао не уздигне изнад брата твога, јер си је исправио, а он је мрзео; јер ово је почетак гордости. Када се борите са неком страшћу, гледајте, немојте бити тужни и немојте се обесхрабрити тиме што је псовка упорна; али уставши, врати се пред лице Божије, говорећи искреним срцем пророку:суди, Господе, који ме вређаш, Зато што нисам јак против њих. И Он ће вам, видећи ваше смирење, ускоро послати помоћ Своју. Када пођеш с неким на пут, не прихватај сујетни разговор, него дај уму духовно дејство које је имао, да у њему остане ово добро умеће и заборав светских слаткиша, и да не напусти пристаниште бестрасности.

Изјавивши брата овим и многим другим речима, старац га пусти.

            13) Али после мало времена опет дође и, почевши да говори, упита: Шта да радим, оче? У мојој ноћној служби сан ме оптерећује и спречава да се трезвено молим и претерујем; и хоћу да се прихватим посла кад певам. На то старац рече: кад можеш трезвено да се молиш, не дирај шивање; када ће загрљај бити дремеж, онда, крећући се мало против мисли, одупирући јој се, додирни шиље. Опет је упитао: Ви сами, оче, нисте оптерећени сном за време своје службе? Старац је рекао: није тако лако; међутим, кад поспаност понекад нападне, мало се померим, али почнем да читам Јеванђеље од Јована испочетка, окрећући своје умно око ка Богу, и оно одмах нестаје. Тако радим и са мислима, кад једну нађем, сретнем је као ватру са сузама, и она нестане. Не можете се још тако наоружати против њих; али више чувај тајну поуку и труди се да вршиш свакодневне молитве утврђене од светих отаца, некако – часовника: – трећу, шесту, девету и вечерњу, као и ноћне службе. И труди се свим силама да не чиниш ништа по људским интересима, и чувај се непријатељства са једним од браће своје, да се не удаљиш од Бога свога. Такође покушајте да свој ум не ометате, који свесрдно слуша унутрашње мисли. Када, будући у цркви, намеравате да се причестите Светим Христовим Тајнама, не напуштајте је док не добијете савршени мир. Стојећи на једном месту, не повлачите се одатле до самог одмора; помисли у себи да си на небесима, и са светим анђелима чекаш Бога, имајући да Га примиш у своје срце; припреми се за ово са страхом и стрепњом, да не би био достојан причасник светих сила.

Тако добро наоружавши брата свога, и давши Господу и Духу благодат, старац га пусти.

            14) Пре тога је брат који је живео са њим испричао и следеће. Седећи једног дана поред њега, питао сам га да ли је био искушаван демонским клеветама док је живео у пустињи. Рекао је: Жао ми је, брате, ако Бог допусти да те дођу искушења од ђавола, којима сам ја био подложан, онда мислим да нећеш моћи да поднесеш њихову горчину. Имам седамдесет година, или са додатком, претрпео сам многа искушења, живећи у разним пустињама у савршеној тишини; шта сам доживео и поднео од ових демона, није корисно причати о горчини тога онима који још нису били искушани немаром. У таквим искушењима увек сам чинио следеће: сву наду полагао сам на Бога, коме сам и дао завет одрицања, и Он ме је убрзо избавио од сваке потребе. Зашто, брате, сад више не мислим на себе; али знајући да Он брине за мене, ја врло лако подносим искушења која ме стижу. И само то од себе приносим Њему, да се могу молити без престанка. У томе много помаже и нада, да што веће туге и невоље нападају, утолико више припремају круне болесницима: јер се у праведном Судији они и други међусобно балансирају. Знајући ово, брате, не дај се кукавичлуку. Ушли сте у средину борбе да се борите, и борите се, инспирисани чињеницом да је оних који се боре за нас против непријатеља Божијег много, више непријатељских хорди. И како би се усудио да се супротставимо тако страшном противнику нашег рода, да нас државно право Бога Слова није загрлило, није оградило и покрило? Како би човек поднео његову клевету? Јер као што Јов каже,ко ће открити особу која га носи? Ко ће доћи до уништења Персијанаца? Из његових уста излазе као свеће које горе, и биће као искре огњене. Из његових ноздрва излази дим пећи на угаљ који гори огњем. Његова душа је као угаљ и као пламен излази из његових уста. Власт му се на врату, пропаст тече пред њим. Срце му је тврдо као камен, стоји непомично као наковањ. Распламсава понор као бакарна пећ, замишља море као мирни котао, а каменац понора, као заробљеника. Сам краљ види све високо изнад свега у водама. Ето против кога имамо клетву, брате! Овако и колико је осликала реч овог тиранина! За све то, победа над њим је згодна за оне који, како и приличи, пролазе усамљеничким животом, због одсуства било чега у себи што му припада, због свог одрицања од света; због њихових високих врлина и зато што имамо онога који нас осваја. Јер ко се, реци ми, приступивши Господу и узевши страх Његов у ум, није оваплотио у природи и просветлио се божанским законима и делима, није учинио своју душу светлу и способну да заблиста божанским разумевањем и помислима? Али он никада не дозвољава да она буде света, имајући у себи Бога, који узбуђује ум да незаситно жуди за светлошћу. И душа је непрекидно на тај начин погођена, дух не дозвољава себи да се препусти страстима; већ као цар који их, дишући страшни гнев и слогу, немилосрдно посече. Такав се никада не окреће, али вежбањем (врлином) уз утицај руку на небо и умну молитву побеђује у борби.

            15) Брат је такође рекао да је авва Филимон, поред осталих врлина, имао и следеће: није могао да издржи да чује празну реч, а ако је неко, заборавивши, рекао нешто што се не односи на корист душе, онда се на то уопште није одазвао. Такође, када сам ишао неким послом, није питао: зашто идем? А кад се вратио, није рекао: где си био? или шта је и како урадио? Тако сам једнога дана отпловио у Александрију за нужном потребом, а одатле сам отишао у Царгород по једној црквеној ствари, не обавестивши о томе слугу Божијег; затим, проборавивши тамо неко време, посетивши тамошњу преподобну браћу, најзад се врати у своју испосницу. Угледавши ме, старац се обрадова, и уз уобичајени поздрав, стварајући молитву, седе; али ме уопште није ни за шта питао, већ је био заузет својим уобичајеним паметним послом.

16) Једном, желећи да га искушам, нисам му дао хлеба да једе неколико дана. Није тражио хлеба и ништа о томе није рекао. Затим, наклонивши се, замолио сам га: води љубав, оче, и реци ми ако се ниси увредио што ти нисам донео храну као и обично. Рекао је: извини брате! Ако ми не даш хлеба да једем двадесет дана, нећу га тражити од тебе; јер докле год патим душом, патим и телом. Зато је био заузет размишљањем о истинском добру.

17) Рекао је: откако сам дошао у скит, нисам пустио своје мисли даље од зидова келије; али нисам прихватио никакву другу помисао у свој ум, осим страха Божијег и судова будућег века, имајући у виду суд који прети грешницима и огањ вечне и непролазне таме, и како живе душе грешника и праведника, и каква су добра припремљена праведницима и како свако прима потпуну своју љубав и лицемерје за труд и труд. тишина, друга за крајњу послушност, ова за путовање. Све ово садржим у мислима, не дозвољавам да друга мисао делује у мени и не могу више да будем са људима нити да њима заокупљам свој ум, да се не бих удаљио од божанских мисли.

            18) Овоме је додао и причу о неком усамљенику, рекавши да је већ постигао бестрасност и да узима хлеб за храну из руке анђела, али је због лењости (слабљења пажње) изгубио такву част. Јер када душа опусти расејану и напету пажњу ума, тада ту душу обузима ноћ. Где Бог не светли, тамо се све разлива, као у тами; и тада душа не може да гледа у јединог Бога и да дрхти од његових речи.Бог се приближава Аз, говори Господ, ине Бог издалека. Или се човек крије у тајности, а ја га нећу видети? Зар не пуним небо и земљу храном?. И о многим другим, сличним жртвама, присетио се. Донео је и пропаст Соломона, који је, каже, стекао такву мудрост и тако, славан свима, јер је као дан ујутру обасјао све светлошћу мудрости, за малу благодат такву славу изгуби. Стога је страшно препустити се лењости; али се морамо непрестано молити, да нас нека друга помисао не одвоји од Бога, и да нам уместо Њега нешто друго не падне на памет. Само чисто срце, поставши уточиште Духа Светога, јасно види у себи, као у огледалу, самог Бога свих.

19) Чувши ово, вели монах који је живео са аввом Филимоном, и гледајући његове послове, разумео сам да су телесне страсти потпуно престале да дејствују у њему, и да је он био вредан љубитељ сваког савршенства, тако да је увек видео себе преображеног божанским Духом и из славе у славу у славу. онима који се разумеју и вагају (или се држе у равнотежи, као на ваги) и раде на сваки начин да му све што дође не поремети чистоту ума и да га потајно не погоди нека лоша ствар. Видевши то, каже, и узбуђену љубомору због таквог начина живота, пажљиво сам му се обратио са молбом, рекавши: како бих стекао чистоту духа као ти? Говорио је: Иди и ради, јер за то је потребан рад и срчана болест. Духовне користи, достојне марљивог тражења и рада, неће нам стићи ако лежимо на креветима и спавамо. А земаљска добра никоме не долазе лако. За оне који желе да постигну успех, потребно је пре свега да одустану од својих жеља и да стекну непрекидни плач и несрећу, не слушају туђе грехе, а само моје, и само за њима плачем дан и ноћ, и не дружећи се узалудно ни са ким од људи: јер душа је захваћена сећањем на пређашње грехе, она је као што је човек мртав, свет прође и умире. су неделотворни (нису подложни) овим страстима. Штавише, онај који се одрекао света и сјединио са Христом, и у тишини онај који воли Бога, чува Његов лик и обогаћује се Његовим подобијем; јер одозго прима милостињу од Духа и дом је Божији, а не демонски, и праведна дела приказује Богу.

            У коме на почетку одрицања не обитава у срцу плач, ни сузе духовне, ни сећање на бескрајне муке, ни истинско ћутање, ни непрестана молитва, ни псалме и поуке у божанском Писму, у коме се ово није претворило у вештину, да се због непрекидности не плаши ума свога, тако да се не боји ума и непрестаности свога. још увек почива на општењу са светом и не може имати чист ум у молитви; јер само побожност и страх Божији очишћују душу од страсти и, ослобађајући ум, уводе је у њено природно созерцање, и дозвољавају јој да се дотакне богословља, које сагледава у лику блаженства (блажени су чисти срцем, што је онима који виде Бога), за оне који воле, још (недуховно устројство).

Стога се свим силама старамо о практичним радњама (врлинама и подвизима), којима се сводимо на побожност, која је умишљена чистота, чији је плод богословско созерцање, природно (умно). Јер дејство је уздизање ка созерцању, како (каже) проницљиви и богословски ум (Григорије Богослов). Зашто, ако мрзимо чињеницу да то чинимо, онда ћемо бити странци свакој мудрости; јер чак и ако неко дође до самог врха врлине, потребно му је само подвижништво, које кроти доконе телесне жеље, и строга контрола мисли. И на овај начин тешко можемо задобити усељење Христа. Јер што се више повећава наша праведност, то више расте наша духовна зрелост; и најзад, када је ум дошао до савршенства, он се потпуно везује за Бога, и сија божанском светлошћу – и откривају му се неописиве тајне. Тада ће заиста знати где је мудрост, где је снага, где је памет за све знање, где је дуговечност и живот, где је светлост очију и светлост. Јер док је заузет борбом са страстима, он још нема прилику да ужива у њима; тако врлине и пороци чине ум слепим; оне да не виде врлине, а ове да не виде пороке. Али када од увреда сагледа мир, и може да стекне духовне дарове, тада, непрестано благодатно делујући, целина постаје светла, и постаје неодвојива од созерцања духовних ствари. Такав се овде не везује ни за шта, већ је дошао из смрти у стомак.

            Ко прихвати достојно подражавање живота и ревнује да приступи Богу, треба да има непорочно срце и чиста уста, да би реч, излазећи са чистих усана чистих, достојно певала Богу, јер је душа која се прилепила Богу у непрестаном разговору са Њим. Пожелимо, браћо, да достигнемо такву висину врлине и престанимо да пузимо по земљи, да се држимо страсти. Онај ко се труди и приближи се Богу, причешћује се његовом светом светлошћу и задире љубављу према Њему, ужива Господњу благу и несхватљиву духовну радост, како каже божански псалам:уживај у Господу, и он ће опростити срцу твојем, и изнеће твоју правду као светлост. А каква је то љубав тако јака и незаустављива као она која се излива од Бога у душу очишћену од свакога зла? Таква душа од правог расположења срца, каже:  ​​погођен љубављу аз. Неисказани и неизрециви сјаји божанске лепоте! Не могу описати њихову реч, нити чути да садрже! Било да укажете на сјај дана, или на сјај месеца, или на светлост сунца, све је то безначајно у поређењу са његовом славом, а оскудније пред лицем истинске светлости него дубока ноћ или суморна измаглица пред ведро подне. Ово нам је рекао чудан међу учитељима Василиј, који је то научио из искуства и научио.

20. Ово и још много тога испричао је брат који је живео са Аввом. Али ко се не би изненадио следећем као доказу његове велике понизности? Одавно се удостојивши се презвитерства, и тако искрено дотаћи небеско и животом и умом, он је на сваки могући начин избегавао божанске тајне, као бреме, тако да је током много година свог подвижништва врло ретко пристајао да се причести (за тајне). Али он се није причестио божанским Тајнама, и поред тако непрестано опасног живота, када је случајно ступио у општење и разговор са људима, иако им притом није рекао ништа земаљско, већ нешто корисно за оне који су тражили разговор са њим. А када је намеравао да се причести божанским Тајнама, пре тога је дуго мучио Бога, умилостивљавајући Га молитвама, псалмима и исповестима. Ужаснуо се свештениковим гласом који изговара говорећи:празници свецима. Јер у ово време, рече он, цела црква је пуна светих анђела, а сам Цар сила који тајно служи, и претварајући хлеб и вино у тело и крв Своју, кроз Свето Причешће обитава у нашим срцима. Зашто нам, додао је, припада само беспоговорно и чисто, и као да се ван тела, без икакве сумње и оклевања, усуђујемо да се причестимо пречистим Христовим Тајнама, да бисмо постали причасници просвећености која је из њих проистекла. Многи од светих отаца су видели свете анђеле који су их чували (од било чега сличног): – зашто су се и сами понашали у дубоком ћутању, не говорећи никоме.

            21) И овако (тај брат) рече, да кад би старешина требало сам да прода своје рукотворине, да не буде лажи, или оговарања, или вишка речи, или каквог другог сагрешења, да би разговарао и трговао, он би стајао и правио се будала; и свако ко је хтео да купи његов ручни рад узимао је од њега и давао за шта је хтео. Радио је мале корпе; а овај премудри човек је то са захвалношћу прихватио, не рекавши ништа.

Састављање отачких лекција

На крају, нудимо збирку лекција о родитељству које се подучавају у овој књизи.

Ово су нам оци указивали као начин обављања молитве и услове за успех у њој:

      Део, односно вишекратно понављање Исусове молитве.

      Пажња, или урањање ума у ​​Исуса Христа са одгоном других мисли.

      Променамолитвене речи, односно изговор Исусове молитве је некад потпун, некад скраћен.

      Привременост, односно молити се, па читати псалме, па седети, па стајати раширених руку, па опет Исусова молитва и поподневно читање родитеља.

      Ходање пред Богом, односно да увек осећамо присуство Божије и сећамо се Бога у било ком делу.

      Одбацивање света, на помен смрти и молитвеног задовољства.

      Непрекидно призивање имена Исуса Христау сваком случају и време, ако сам, онда наглас, а пред људима само умом.

      Заспатина одар са Исусовом молитвом.

      Спољашња молитвао унутрашњој молитви.

Стога, душа која жели да стекне унутрашњу молитву и жедна је непрекидне везе и најслађег општења са Исусом Христом, дођи, одмери се и следи упутства светих родитеља овако:

1) Седите или боље станите у мрачном и тихом углу у положају за молитву.

2) Пре почетка, направите неколико наклона и немојте растерати чланове.

3) Пронађите у својој машти место срца испод леве брадавице и усмерите пажњу тамо.

4) Подигни ум од главе ка срцу и реци: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, тихо, уснама, или једнодушно, како ти буде згодно, говори полако са страхопоштовањем.

            5) У овом тренутку покушајте што је више могуће да задржите пажњу и не узимајте у обзир никакве мисли, ни лоше ни добре.

6) Имајте смирено стрпљење тако што ћете дуго стајати и заборавити све.

7) Држите се умерене умерености и клањајте се, радите према снази

8) Ћути.

9) После вечере читајте мало по мало Јеванђеље и они оци који размишљају о унутрашњем труду и молитви.

10) Спавајте 5 или 6 сати дневно.

11) Понекад, спољашњом молитвом, тражите унутрашње поступке.

            12) Не дирајте рукотворине које се разбацују.

13) Најчешће верујте својим експериментима из упутстава родитеља.

            ” Господе! дај милост мојој снази“, узвикнуо је једном свети пророк Давид. Ускликни и душо моја: Господе, обрати пажњу на чврсту одлучност моје наклоности! Јер од Тебе има и шта да желим и шта да радим; нека уз Твоју помоћ и помоћ, очистивши ум и срце уз помоћ пажње, припремим их за пребивалиште Тебе Тројичне!

Пети датум: Путничка прича

Прошло је већ годину дана од последњег сусрета са путником, када је најзад тихо закуцало на врата и молитвени глас најавио долазак овог блаженог сабрата на срдачно задовољство које га је дочекало.

– Хајде, брате драги! Хајде да заједно захвалимо Богу што је благословио ваш пут и повратак!

            – Слава и хвала Свемогућем Оцу великодушности за све што му се не допада по Његовом мишљењу, – увек корисно за нас, путнике и дошљаке у “страној земљи“! Ево ме грешног, раставивши се од тебе прошле године, опет, милошћу Божијом, волећу да видим и чујем твој топли поздрав. И, наравно, очекујете од мене детаљну причу о светом граду Божијем – Јерусалиму, у који се увукла моја душа и проширила моја непобитна намера; али оно што желимо није увек испуњено. И мени се то догодило, и није чудно, јер да ли се ја, убоги грешник, удостојим да ступим на то свето тло, на коме су се утиснуле божанске ноге Господа Исуса Христа?

Ти, оче, сећаш се да сам прошле године отишао одавде са пријатељем, глувим старцем, са писмом једног иркутског трговца његовом сину у Одесу да ме пошаље у Јерусалим. Тако смо за кратко време безбедно стигли до Одесе. Мој пријатељ је одмах унајмио место на броду за Цариград и кренуо, а ја сам, остајући, отишао да тражим писмо од сина иркутског трговца. Убрзо пронашавши његов стан, ја, на своје велико изненађење и жаљење, нисам затекао овог свог добротвора живог: већ су прошле три недеље како је умро после кратке болести и сахрањен. Иако ме је ово јако узнемирило, веровао сам у Божију вољу. Сви у породици били су у невољи, удовица покојника, остала са троје мале деце, била је тако тужна да је непрестано плакала, падала по неколико пута на дан и патила; чинило се да ни она неће дуго живети од тако дубоке туге. Међутим, примила ме је љубазно; немајући прилике, стицајем њихових прилика, да пошаљу у Јерусалим, оставила ме је да останем код ње недељу-две, док отац покојника, по свом обећању, не дође овамо у Одесу да управља, обрачунава и среди трговачке послове осиротеле породице. Тако сам остао.

Живим недељу, месец и још једну: али уместо да дође, трговац је послао писмо у коме му јавља да због својих прилика не може да дође код њих и саветује му да се обрачуна са гласницима и да сви одмах оду код њега у Иркутск. Почели су састанци и невоље, а како сам приметио да ме више не занимају, након што сам им се захвалио на дивном пријему и поздравио се са њима, отишао сам поново да путујем Русијом…

Мислио сам, мислио сам: куда сад да идем? И, коначно, засновао сам се на помисли да ћу пре свега отићи у Кијев, где нисам био много година. Па је отишао…

Наравно, иако сам у почетку јадиковао што ми се жеља да будем у Јерусалиму није испунила, то није било без промишљања Божијег, – резоновао сам, – и смирио сам се са надом да ће човекољубиви Господ ту намеру прихватити као дело, и да неће оставити без трага мој бедни пут.

            Тако је испало, јер сам упознао такве људе који су ми открили многе ствари мени непознате, и просветлили моју мрачну душу на спасење… Да нисам нуждом упућен на овај пут, не бих срео ове своје духовне добротворе.

Тако сам дању ишао са молитвом, а увече, заустављајући се за ноћ, читао сам своје “Добротолиубство” да ојачам и узбудим своју душу у борби против невидљивих непријатеља спасења.

Коначно, напустивши Одесу око 70 верста, срео сам диван догађај: возио је велики вагон са робом – 30 верста, и ја сам их сустигао. Један водећи кочијаш, као саветник, ишао је са својим коњем, док су остали, скупљени у гомилу, ишли на даљину. Требало је проћи језерце које тече у коме се разбијени изворски лед ковитлао и плутао са водом у круг уз страшну буку. Одједном је водећи млади машиновођа зауставио свог коња, и цео воз је морао да стане иза њега. Сви возачи су дотрчали до њега и видели да се свлачи. Питали су га зашто се свлачи. И добили су одговор да он заиста жели да плива у бари. Изненађени возачи – неки су почели да му се смеју, неки га грдили називајући га лудим, а старији брат возача, који се свлачио, почео је да га спречава и гура да вози. Бранио се и није хтео да послуша. Од шале, неки од младих возача почели су кантама за појење коња да ваде воду из баре и пљускају њоме онога ко је хтео да се окупа – неко по глави, неко за крагну, говорећи: „Ево, купимо те“. Чим му је вода додирнула тело, повикао је: „Ах, како је добро!“ и седе на земљу, још је био попрскан; затим је убрзо легао и мирно умро. Сви су били уплашени, не схватајући зашто се то догодило. Старији су се побринули и причали о томе да то треба да се саопшти суду, док су се други слагали да је таква смрт записана у његовој породици.

Пошто сам стајао крај њих сат времена, отишао сам даље. Прошавши пет верста, видео сам село на главном путу и, ушавши у њега, срео сам поповог деду како иде улицом. Био сам у искушењу да му испричам о видљивом догађају и да га чујем о овом резоновању. Свештеник ме је одвео к себи, а ја сам, испричавши му шта сам видео, замолио да ми објасни разлог зашто се овај догађај десио…

            – Не знам шта да ти кажем о овоме, драги брате, осим да у природи има много дивних и несхватљивих ствари. Ово је, мислим, Бог устројио да би човеку јасније показао владавину и промисао Божији о природи у неприродним и непосредним променама њених закона у познатим случајевима… И сам сам једном морао да присуствујем сличном догађају: недалеко од нашег села постоји веома дубока стрмина јаруга, иако не много већа; чак је и страшно погледати у њено тамно дно. За пешаке постоји пристојан мост преко њега. Сељак мог одељења, породичан човек и лепог понашања, одједном је осетио неодољиву жељу да се баци са тог моста у тај дубоки јарак. Целу недељу мучио се са овом мишљу и жељом; најзад, не могавши више да издржи овај силни нагон, устаде ујутру, брзо оде и скочи у јарак. Убрзо су га, чувши јецај, изнели из јарка сломљених ногу. На питање о узроку његовог пада, одговорио је да иако сада осећа велики бол, да му је у души мир, да је испунио свој неодољиви порив, који га је читаве недеље толико узбуђивао да је спреман да да живот, само да би испунио своју жељу. Више од годину дана лечен је у градској болници; Посећивао сам га и често, виђајући докторе у његовој близини, желео бих да чујем од њих о узроку овог случаја, као и ви. Доктори су ми једногласно одговорили да је то „бес“… Када сам замолио науку да ми објасни шта је то и зашто утиче на човека, од њих нисам чуо ништа више од тога да је то тајна природе, коју наука још није открила… А ја сам, са своје стране, приметио да ако би се човек обратио људима са овом тајном природе, неодољивом за твој „бес“, не би постигао свој „бес“. Заиста, у нашем животу има много састанака који не подлежу јасном разумевању…

Док смо овако разговарали, пао је мрак и ја сам остао овде да преноћим. Ујутро је мртвозорник послао свог писара да му се дозволи да покојника сахрани на гробљу, а да лекар приликом обдукције тела није нашао знаке лудила, а смрт је приписао изненадном ударцу.

– Види, рекао ми је свештеник, – а медицина није могла да утврди разлоге његовог неконтролисаног нагона за водом.

Па, пошто сам се поздравио са свештеником, отишао сам даље.

            После неколико дана путовања и доста умора, дошао сам у велики трговачки град који се звао „Била Церква“. Како је било касно увече, почео сам да тражим преноћиште. У самој чаршији срео сам особу која је такође личила на путника, који је на клупама питао где се налази кућа неког простог. Угледавши ме, приђе и рече: „очигледно је да си и ти путник, па хајдемо заједно да нађемо једног локалног мештанина по имену Јевреинов; он је добар хришћанин, држи богату гостионицу и воли да прима путнике; ево имам белешку о њему“… Срећно сам пристао, и убрзо смо га нашли. Иако газду куће нису нашли, његова супруга, љубазна бака, љубазно нас је примила и за удобност однела посебно специјално светло у поткровље. Сместивши се, мало смо се одморили; дошао је власник и позвао нас на вечеру. За вечером смо разговарали о томе ко, где, и некако се прочуло зашто га зову Јевреинов. – „Испричаћу ти дивну причу о овоме“, одговорио је и почео своју причу. „Па, видите, мој отац је био Јеврејин, родом из града Шклова, и мрзио је хришћане. Од најмлађих година се спремао да буде рабин и марљиво је проучавао све јеврејске трачеве да би побио хришћанство. Једног дана је прошао кроз хришћанско гробље; зуби), као што му је недавно извађена гробница, изненадна му је испала непозната гробница. стао пред њега и увредљиво га прекорио, говорећи: „Како се усуђујеш да се ругаш распаднутим остацима мојих костију? Ја сам хришћанин, а ти си непријатељ Христов!” Ова визија се понављала неколико пута у току ноћи и лишила га сна и мира. над њим су читане молитве и загонетки, али визија не само да га није напуштала, већ се понављала још чешће и увредљивије. то није хтело, али је он дао следећи коментар: „Било би ми драго да урадим оно што ти желиш да учиниш и да се ослободиш несавесног бола.” потписан, визија је престала и никада ме више није досађивала.

            Слушао сам ову причу са поштовањем и осећањем, и помислио сам у себи: Боже мој! Како је милостив Господ наш Исус Христос и како је велика љубав Његова! На које различите начине Он привлачи грешнике к Себи, и како мудро мале догађаје претвара у водиче за велике ствари! Ко је могао да предвиди да ће несташлук Јевреја над мртвом кости послужити за истинско познање Исуса Христа и да ће му бити путоказ за побожан живот.

            После вечере, захваљујући Богу и домаћину, отишли ​​смо у своју собу да се одморимо. Нисам још хтела да спавам, а пријатељ и ја смо разговарали. Објавио ми је да је трговац из Могиљева, да је две године живео у Бесарабији као искушеник у једном од тамошњих манастира, али само са привременим пасошем, а сада одлази у отаџбину да добије вечно отпуштање у монаштво од трговачког друштва. Похвалио је тамошње манастире, њихове статуте и наредбе, и строги живот многих побожних стараца који тамо живе, и уверавао ме да су манастири бесарабски против Руса, као што је небо против земље. И мене је тукао. У ово време, док смо водили ове разговоре, доведен нам је трећи станар, био је подофицир, отпуштен неко време из војске и одлазио је на одсуство. Видели смо да је био веома уморан од пута. Помоливши се заједно Богу, отишли ​​су на спавање. Устајући рано ујутру, почели смо да се спремамо за пут. И тек што су хтели да оду да се захвале власнику, одједном су до јутра чули добре вести. Трговац и ја смо почели да размишљамо: како ћемо након што смо чули добру вест, а не посетили цркву Божију? Боље је да ујутру устанемо после молитве у храм Св., и тада ће нам бити пријатније да идемо. Одлучили су да то учине, па су заједно са собом позвали и Унтера. А он нам каже: “шта је изговор на путу, а која је корист Богу што идемо у цркву? Доћи ћемо кући, па ћемо се тамо молити! Идите кад хоћете, а ја нећу. У ово време, док ујутру мирујете, ја ћу ићи пет верси напред, а ако хоћете кући:” погодите унапред како ће Бог водити!

Дакле, отишли ​​смо у цркву, а унтер – на пут. Одбранивши јутарњи оброк (било је и рано), вратили смо се на наше светло и почели да спремамо торбе. Да видимо: донела нам је домаћица самовар, па каже: „Где си? Ево, попиј пиће и вечерај са нама, хоћемо ли да те пустимо гладног?“ Није прошло ни пола сата откако смо седели за самоваром, одједном је наш подофицир дотрчао до нас, дахћући.

– Дошао сам к теби са горчином и радошћу.

– Шта је то? питали смо га.

            – И ето шта! Пошто сам се поздравио с тобом и отишао, хтео сам да одем у гостионицу да заменим џепарац за мале и да попијем мало вотке да лакше одем. Ушавши, разменио сам новац, и полетео као соко на пут. Прошетавши три версте, хтео сам да пребројим новац, или бар тако што га је гостионичар предао. Сео сам са стране, извадио новчаник, поново прочитао и то је то. Одједном је зграбио мој пасош, који је ту лежао, и као да није било; неке новчанице и новац. Па сам се уплашио, као да сам изгубио главу. Да, схватио је истину: наравно, бранио сам га када сам подмиривао рачун у гостионици. Мораш да бежиш назад. Трчим, трчим, и опет ће ме туга понети: зашто је нема! Бићу у невољи! Кад сам трчао, питао сам крчмара, а он је рекао: „Нисам видео. Поново ме обузела туга. Неопходно је да тражим и лутам по местима на којима сам стајао и гурао се. И шта? На моју срећу, нашао је мој пасош, како је био смотан, како лежи међу сламом и ђубретом на поду, сав угажен у прашини. Хвала Богу! обрадовао сам се; као да му је гора пала с рамена! Мада се одвозе са прљавштином на зубима за аљкавост и прљавштину, није то ништа, бар ћу очима доћи кући и назад. И дошао сам код тебе да ти испричам о томе, а ипак, трчећи од страха, толико сам трљао ногу, до живог меса, да није било могуће ходати, и за то сам тражио маст да се веже за рану.

            – Тако је, брате! Ово ти је што не послушаш и не идеш да се молиш са нама – почео је да говори трговац. – Овде сте хтели да идете далеко испред нас, али сте се окренули према нама, и такође сте шепали. Рекао сам ти да не погађаш пре времена, али тако је испало! Не само да није ишао у цркву, него је рекао и следеће речи: „каква је корист Богу да се молимо“. Ово, брате, није добро… Наравно, Богу није потребна наша грешна молитва, међутим, по љубави Својој према нама, Он воли када се молимо. И не само света молитва, коју сам Дух Свети помаже да принесе и буди у нама, Њему је угодна, јер Он то захтева од нас, заповедајући: „Обивај у мени и ја у теби“, него је Њему драгоцена и свака, можда и мала ствар, учињена за Њега, свака намера за спасењем, наша мотивација. За сву ову безграничну милост Бог великодушно награђује. Љубав Божија дарује хиљаду пута више у добрим делима него човеково дело достојно овога; ако даш мали допринос Богу, Он ће те вратити у злату. Ако само идете Оцу, онда вам Он већ иде у сусрет. Рећи ћеш кратком и сувом речју: “прими ме! помилуј ме!” А Он те већ грли за врат и лобира. Овако је недостојна љубав Оца Небеског према нама! И само од ове љубави Он се радује сваком и најмањем спасоносном покрету нашем. Чини ти се: каква ти је слава од тог Господа и каква ти је корист, ако се мало помолиш, па се опет позабавиш, или чак ако учиниш неко неважно добро дело, на пример, прочиташ неку молитву, поклониш се пет или десет пута; уздахните од срца и призовите име Исуса Христа, или приметите неку добру помисао, или седите да прочитате нешто спасоносно, или се уздржите од јела, или у ћутању претрпите малу увреду… Све вам се то чини недовољно за ваше савршено спасење и као бесплодно. Не! сваки од ових малих поступака не ишчезава у бездану, прорачунаће га свевидеће око Божије и добиће стоструку награду не само у вечности, већ и у овом животу. То тврди и свети Јован Златоусти. “Никакво добро, каже он, ма колико оно било безначајно, неће бити презрено од праведног Судије. Ако се греси истражују тако детаљно да ћемо дати одговор за речи, за жеље и за мисли, онда ће се најбоља могућа дела, ма колико мала била, рачунати са посебним детаљима и у.”

            Навешћу вам пример који сам и сам видео прошле године. У манастиру Бесарабији, где сам живео, био је један стари монах доброг живота. Једног дана је био у искушењу, баш је желео сушену рибу. А пошто га у то време није било могуће набавити у манастиру, намеравао је да оде у чаршију и купи је… Дуго се мучио са том идејом и расуђивао да монах треба да се задовољи заједничком братском храном и да се на сваки начин дистанцира од прождрљивости, па чак и монах да хода по чаршији међу гомилом људи. Најзад је клевета непријатеља надјачала његово расуђивање, и он се, прибегавши самовољи, охрабрио и кренуо за рибом. Излазећи из манастира и шетајући градском улицом, приметио је да у рукама нема бројаницу, и почео да размишља: „Како да идем као ратник без мача? То је непристојно, а и световњаци ће ме, када се сретну, осудити и бити у искушењу, видећи монаха без бројанице“. Хтео је да се врати по њих, али када је погледао у џепове, нашао их је овде. Извадио га је, прекрстио се, ставио руку на њега и отишао мирно. Приближавајући се чаршији, угледа коња како стоји крај клупа са великим колима огромних каца. Одједном, овај коњ, нечим уплашен, јурну свом снагом да бежи и бије копитима; скочила на њега и ухвативши га за раме бацила на земљу, иако га није много повредила. Следећи ово, два корака од њега, ова кола су се преврнула и кола су разнесена у комаде. Чим је устао, наравно уплашио се, али се у исто време изненадио како му је Бог спасао живот, јер да су кола пала секунд раније, и он би био разбијен, као и кола. Не размишљајући даље о томе, купио је рибу, вратио се, јео и, помоливши се, легао на спавање… У тананом сну појави се пред њим непознати њему племенити старац и рече: „Слушај, ја сам ктитор овог манастира и желим да те опоменем да разумеш и запамтиш поуку, па је борба са чулним задовољством и самозадовољством пружила самозадовољство и самозадовољство. да вам приђе и припреми вам овај кобни догађај који вам је експлодирао, послушао га и изразио у стварности, то је оно што вас је спасило од смрти, рекавши то, појавио се старац журно напустио келију, и тиме се пробудио, осећајући се више не на одру, већ се испружио у страху пред вратима умне користи многима.

Заиста безгранична љубав Божија према нама грешнима! Није ли чудно да је за тако малу ствар, што је извадио бројаницу из џепа и ставио је на руку и једном призвао име Божије, за ову ситницу човеку дат живот! А на ваги људске судбине, један кратак тренутак призивања Исуса Христа надмашио је многе сате проведене у лењости… Заиста, овде је дато за ситну пару – комад злата… Видиш ли, брате, како је јака молитва и како је моћно име Исуса Христа које призивамо! Свети Јован Карпатски у књизи „Љубазност„каже да када у Исусовој молитви призовемо име Исусово и кажемо: „Помилуј ме грешнога“, тада на сваку такву молбу одговара тајни глас Божији: „Чедо, опроштени су ти греси у овај час“, онда не разликујемо молитву од светих, монаха и мученика, јер, како каже Св. чисти“ (уп. Приче 2). Велика је милост Божија према нама, али ми, грешни и немарни, не желимо да му дамо ни мали сат да му заблагодаримо и заменимо време молитве, које је најважније, за животне невоље и бриге, заборављајући на Бога и своју дужност! Због тога смо често изложени невољама, али и оваквим невољама и несрећама, које нам Бог намеће, и несрећу одређују. на обраћање Богу“.

Чим трговац сврши разговор са унтером, рекох му: – Е, драги, како си угодио мојој грешној души, тако сам се поклонио твојим ногама. Чувши ово, почео је да разговара са мном. “А ти си очигледно ловац на духовне приче? Чекај, сад ћу ти прочитати нешто слично овоме што сам ти рекао. Ево имам код себе путописну књигу, која се зове “Агапије” или “Грешно спасење”. Има много дивних догађаја.”

Извадио је из џепа књигу и почео да чита дивну причу о неком благочестивом Агатонику, којег су од детињства његови благочестиви родитељи учили да свакодневно чита молитву „Богородице Богородице, радуј се“ и друге ствари пред иконом Богородице. То је радио сваки дан. Затим, када је постао пунолетан, почео је да живи сам и, јурећи са бригама и животним невољама, ретко је читао речену молитву, да би је коначно напустио сасвим. Једне вечери узе на преноћиште једног путника, који му објави да је пустињак из Тебе и да је видео визију да оде код Агатоника и укори га што је напустио молитву Богородице. Агатоник је замишљао да је разлог напуштања то што је ову молитву читао много година и није видео никакву корист. Тада му пустињак рече: „Запамти, слепи и незахвални, колико ти је пута ова молитва помогла и избавила те од невоља? пријатељу, пала с вагона с њим? Он је сломио ногу, а ти ништа не страдао. И после подсећања Агафоника на многе друге ствари, на крају рече: „Знај да су ти сви такви случајеви уз помоћ Хоотоне молитве избачени кратком молитвом од Хоото. коју си свакодневно покретао своју душу на сједињење са Богом… Гледај, настави у будућности и не остављај је. напуштен од Ње.

            После овог читања позвани смо да вечерамо, а ми, окрепивши се и заблагодаривши домаћину, кренусмо на пут и пођемо свако у свом правцу, коме где треба.

После тога сам ходао пет дана, уживајући у сећању на приче које сам чуо од побожног трговца из Беле Цркве; затим је почео да се приближава Кијеву, када је одједном, ниоткуда, осетио некакав терет, опуштеност и суморне мисли; молитва је текла с муком, ударила је нека лењост. Дакле, да бих се одморио, видећи шуму и густи жбун крај пута, отишао сам тамо да седнем негде иза забаченог жбуња и прочитам „Добротолиубство“ да ојачам своју раслабљену душу и смирим своју малодушност. Нашавши тихи град, почео сам да читам књигу. Касијан Римљанин, у 4. делу „Доброте“ о осам мисли. Читајући са радошћу пола сата, одједном сам у дубини шуме угледао човека како непомично клечи, 50 хвати од мене. Обрадовао сам се томе, мислећи да се, наравно, моли Богу, и почео поново да читам. Након што сам читао сат или више, поново сам погледао човека, а он је и даље непомично клечао. Постало ми је то веома дирљиво и помислио сам – овако су побожне слуге Божије. – Док сам размишљао о овоме, одједном је ова особа пала на земљу и мирно лежала. То ме је изненадило и, како му нисам могао да видим лице, јер је клечао окренут леђима, био сам радознао да одем да видим каква је то особа. Приближавајући се, нашао сам га у дубоком сну. Био је то сеоски момак од око 25 година, чиста и племенита, али бледог изгледа, у сељачком каптану, опасан конопцем за прање, и није имао ништа друго са собом – ни кесу, ни штап. Чувши шуштање мог доласка, пробудио се и устао. Питао сам га ко је он. Рекао ми је да је државни сељак Смоленске губерније, да долази из Кијева.

– Где сада путујете? питао сам.

– Не знам ни сам, – одговорио је: “куда ће Бог

“

– Колико дуго нисте били у дворишту?

– Да, пета година.

– Где сте живели у то време?

– Ишао сам по разним светињама, у манастире, и у цркве, јер нема шта да живим код куће: ја сам сироче без оца, а осим тога имам хрому ногу, па лутам по белом свету!

„Изгледа да те је неки богоугодник научио да ходаш не само по свету, него по светим местима“, рекао сам му.

            – Видите, – одговори он: Ја сам у нашем селу пастир од детињства, када сам био сироче, и 10 година је све било у реду. Коначно, једног дана, терајући стадо кући, нисам погодио да нема најбоље овце у старости. А наш старац је био зао и нечовечан човек. Када је увече дошао кући, и видео да му је оваца отишла, притрчао је мени, почео да ме грди и да ми прети да идем да тражим његове овце, иначе је обећао: „Пребићу те до смрти, поломићу ти руке и ноге“. Знајући да је толико љут, пратио сам овце на оним местима где је дању напасао стадо. Тражио, тражио, тражио даље на север, али нигде нема звука. Ноћ је била тако мрачна јер је била јесен. Како сам ушао у дубину шуме, а шуме у нашој покрајини су непроходне, одједном се дигла олуја. Као да се дрвеће сва њише! У даљини су завијали вукови, а мене је обузео такав страх да ми се коса најежила; шта је било, постало је још горе и скоро сам пао од страха и страха. Па сам пао на колена, прекрстио се и из све снаге рекао: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Чим сам ово рекао, одједном ми је постало лако, као да туге уопште није било, и сва плахост прође, и тако ми је добро у срцу, као да сам се узнео на небо… Обрадовао сам се овоме, и наставио сам да изговарам ову молитву. И не сећам се колико је била олуја, и како је ноћ прошла, али гледам – већ је дан, а ја стојим на једном месту на коленима. Па устадох мирно, видех да не могу да нађем овцу, па одох кући, али све ми је добро у срцу и хоћу да се помолим. Чим сам стигао у село, старешина ме је, видевши да нисам довео овце, пребио; тада је угануо ногу. Тако сам после ових батина лежао скоро непомично шест недеља, само знајући да се молим, и то ме је тешило. Онда сам се мало опоравио, и почео да ходам по свету; и како ми се чинило досадно стално гурати се међу људима, и много греха, тако сам отишао да путујем по светим местима и шумама. Овако идем већ пету годину.

Слушајући то, обрадовао сам се у души својој што ми је Господ угодио да видим тако милостиву особу, и упитах је: „Па зар се сада често упушташ у ту молитву?“

– Али без тога се не може, – одговорио је, кад се сетим како ми је било добро у шуми, као да би ме неко гурнуо на колена и ја бих се помолио… Не знам да ли је моја грешна молитва прихватљива, јер када се молим, осећам понекад велику радост, а не знам зашто, лакоћу, лакоћу. узнемирен; али се у исто време увек жели молити до смрти.

            – Не збуни се, драги брате: све је благо Богу и све је спасоносно, ма шта се дешавало за време молитве, говоре Свети Оци, да ли је лакоћа или тежина – све је добро; ни једна молитва, ни добра ни лоша, не пропада пред Богом. Лакоћа, топлина и наслада показују да Бог за овај подвиг награђује и теши, а бреме, мрак, сувоћа значе да Бог чисти и крепи душу и спасава је овим корисним трпљењем, смерно је припремајући за употребу будућег блаженог задовољства. Да бих то доказао, прочитаћу вам из Свете Јоане Листвичничке.

Пронашао сам овај чланак овде и прочитао му га. Слушао је са пажњом и задовољством и на томе ми се много захвалио. Па смо се поздравили. Он је отишао скроз у шуму, а ја сам, изишавши на пут, наставио својим путем, захваљујући Богу, који је угодио мени, грешном, да добијем такву поуку.

Сутрадан сам, уз Божију помоћ, дошао у Кијев. Моја прва и најважнија жеља је била да на овом благословеном месту разговарам, исповедим се и причестим Светим Христовим Тајнама, и зато сам остао ближе светитељима Божијим, да би било згодније ићи у храм Божији. У своју колибу ме је примио стари добри козак, а како је живео сам, осећала сам се мирно и без речи у његовом присуству. Током недеље у којој сам се спремао за исповест, пало ми је на памет да се исповедим што детаљније. Почео сам још од младости да се сећам и да пређем све своје грехе до детаља, да све ово не заборавим; Почео сам да записујем све чега сам могао да се сетим, до најситнијих детаља, и написао дуго писмо. Чуо сам да се на 7 верста од Кијева у кинеској пустињи налази исповедник подвижничког живота и веома мудар и разборит – који га не посети духом, долази у свест осећања и враћа се са спасоносном поуком и лакоћом у души. Ово ме је много утешило и одмах сам отишао да га видим. После консултација и разговора, предао сам му свој рад на разматрање. Пошто је ово прочитао, рекао ми је: „Ти си, драги пријатељу, написао много глупости. Чуј: 1) не треба да говориш на исповести оне грехе за које си се раније покајао и за које је било дозвољено и ниси их понављао, иначе ће то бити неповерење у снагу сакрамента исповести; 3) Свети Оци са свим својим, дакле, забрањују да се исповедају њихови, дакле, општини греси. анализирајући их не треба да изазову искушења у себи и у исповеднику, све сте поново прочитали, али сте превидели оно најважније – нисте објавили најтеже грехе, нисте то схватили и записали; не волиш Бога, мрзиш ближњега свога, не верујеш у реч Божију и пуни си гордости и амбицијесви греси садрже сав понор зла и све. настају сви изданци наших грехова.

Чувши то, зачудих се, и почех говорити: „Помилуј, оче пречасни, како не волиш Бога, Творца и Покровитеља нашега! Немам шта да хвалим.

            – Штета, драга моја, што ниси баш разумео шта сам ти објашњавао. Да бих вас брже научио, овде ћу вам дати списак, по коме се и сам увек исповедам. Прочитајте и јасно ћете видети тачне доказе онога што сам вам управо рекао.

Свештеник ми је дао списак и ја сам почео да га читам.

Исповест унутрашњег човека која води у понизност

„Пажљиво окрећући поглед ка себи и посматрајући ток свог унутрашњег стања, искуством се уверавам да не волим Бога, да немам љубави према ближњем, да не верујем ни у шта религиозно и да сам пун гордости и пожуде. Све то заиста налазим у себи уз помоћ детаљног испитивања својих осећања и поступака,

            1) Не волим Бога.Не волим Бога.

            2) Немам љубави према ближњем.Јер не само да се не могу усудити да живот свој положим за добро ближњег (по Јеванђељу), него нећу ни своју част, благостање и мир жртвовати за добро ближњег. Кад бих га волео по јеванђељској заповести, као себе самог, онда би ме његова несрећа задивила, његово благостање би и у мени изазвало дивљење. И, напротив, интересантније слушам несрећне приче о ближњему, не жалим се, већ сам равнодушан или, што је још преступније, чини ми се да налазим задовољство у њему и не прикривам љубављу лоша дела брата, већ их осуђујем. Његово благостање, част и срећа ме не плене као да су моји, али ме уопште, као и све остало, не чине срећним, али и суптилно изазивају у мени завист или презир.

            3) Не верујем ни у шта религиозно.Ни бесмртност ни јеванђеље. Када бих био чврсто уверен и несумњиво веровао да иза ковчега постоји вечни живот са одмаздом за земаљске послове, онда бих непрестано размишљао о томе; сама помисао на бесмртност би ме ужасавала, и овај живот бих провео као странац спремајући се да уђем у родни крај. Напротив, о вечности и не размишљам и крај стварног живота сматрам границом свог постојања. У мени се гнезди тајна мисао: ко зна шта ће бити после смрти? Ако кажем да верујем у бесмртност, онда то говорим само умом, а моје срце је далеко од чврстог уверења у то, о чему отворено сведоче моји поступци и стална брига за побољшање чулног живота. Када би се Свето Јеванђеље, као реч Божија, са вером примило у моје срце, ја бих се непрестано бавио њиме, проучавао га, уживао у њему и чак гледао на њега са дубоким страхопоштовањем. Мудрост, доброта и љубав скривени у њему би ме узбуђивали, уживао бих у поукама у Закону Божијем дан и ноћ, хранио бих се њиме као свакодневном храном и здушно позивао да испуним његова правила. Ништа земаљско не би било превише да ме одврати од тога. Напротив, ако повремено читам или слушам реч Божију, онда или из нужде или из радозналости и притом не улазећи у дубоку пажњу, осећам сувоћу, девичанство и, као обично читање, остављам је без икаквог плода и вољно сам је спреман да заменим светским читањем, темама.

            4) Пун сам поноса и чулног самољубља.Сви моји поступци то потврђују: видећи добро у себи, желим да га изложим, или их увеличавам пред другима, или се изнутра дивим себи; иако показујем спољашњу понизност, све приписујем сопственој снази и сматрам се бољим од других или, бар, не лошијим; ако приметим порок у себи, покушавам да га оправдам, прикријем маском нужде или невиности; Љутим се на оне који ме не поштују, сматрајући их неспособним да цене људе; Хвалим се даровима, неуспехе у предузећима сматрам увредљивим за мене, жалим се и радујем се несрећи својих непријатеља; ако тежим нечему добром, онда циљам или на похвалу, или себичност, духовну или светску утеху. Једном речју, – непрестано стварам свог идола, коме непрекидно служим, тражећи у свему чулна задовољства и храну за своје сладострасне страсти и жеље.

Са ове листе себе видим као гордог, раскалашног, неверног, који не воли Бога и мрзи ближњега. Која држава може бити грешнија? Стање духова таме боље је од мог стања: иако не воле Бога, мрзе човека, живе и хране се гордошћу, али бар верују, вером дрхте. А ја? Може ли бити судбина сиромашнија од оне која припада мени? А за шта ће бити строжа и казненија судска одлука, ако не за овакву непажњу и безобзирни живот, чега сам у себи свестан!

Прочитавши ову исповест коју ми је дао исповедник, ужаснух се, и помислих у себи: „Боже мој, какви се страшни греси крију у мени, а до сада их нисам приметио!“ Стога ме је жеља да их очистим натерала да тражим упутства од овог великог духовника, како да, знајући узроке свих несрећа, нађем начин да их исправим. Па је почео да ми објашњава.

– Видиш ли, драги брате, разлог за нељубље према Богу је неверје, разлог неверја је неубеђење, а разлог неубеђења је нетражење светлог и истинитог знања, занемаривање духовног просвећења. Једном речју: без веровања се не може волети; а да се не увериш, не можеш да верујеш. А да би се уверио, потребно је стећи потпуно и темељно знање о претпостављеном предмету; потребно је, уз помоћ размишљања, проучавања речи Божије и доживљених запажања, пробудити у души жеђ и жељу или, како други то изражавају, „изненађење“, што чини неукротиву жељу да се ствари ближе и савршеније упознају, да се дубље продре у својства предмета.

Један духовни писац размишља о томе овако: „љубав се“, каже он, „природно развија кроз знање, и што је више дубине и простора у знању, то ће бити више љубави, и удобније се душа смекша и намести на љубав Божанску, марљиво разматрајући најсавршенијег и безграничног Бога Божијег“.

            – Сада видите да је узрок сагрешења о којима читате лењост у размишљању о духовним стварима, која гаси само осећање потребе. Ако желите да научите средства да победите ово зло, онда се на сваки начин трудите за духовно просветљење, постижите га марљивим проучавањем речи Божије, учења светих отаца – размишљањима и духовним саветима или интервјуом са мудрима о Христу. Ах, брате драги, на колике невоље наилазимо јер смо лењи да просветлимо своју душу речју истине, не учимо закон Господњи дан и ноћ и не молимо се за њега усрдно и непоколебљиво! И због тога је наш унутрашњи човек гладан, хладан и исцрпљен, нема снаге да марљиво иде путем истине ка спасењу. Зато, да бисмо користили ова средства, усудимо се, љубљени, да свој ум што чешће испуњавамо мислима о небеским предметима, и љубав, изливена одозго на наша срца, развијаће се и распламсати се у нама. Будимо заједно са овим и молимо се што чешће, јер је молитва најважнији пут и најјаче средство за нашу обнову и успех. Помолимо се како учи црква Св.: “Господе, дај ми сада да Те волим, као што понекад волим исти грех!”

Са пажњом слушајући све ово, емотивно сам замолио овог светог оца да ме исповеди и почасти Свете Христове Тајне. Тако сам ујутру, причестивши се, хтео да се вратим у Кијев са овим блаженим водичем, али овај мој добри отац, намеравајући да за неколико дана пође у Лавру, остави ме за сада у својој пустињској келији, да бих могао несметано да прибегнем молитви у овој тишини. И заиста, провео сам све ове дане као на небу: молитвама старца мог, недостојан, уживао сам у савршеном спокоју. Молитва је тако лако и умирујуће текла у мом срцу да сам тада као да сам заборавио све и себе, само сам размишљао о једном и једином Исусу Христу!

Најзад се исповедник вратио, а ја сам га замолио за поуку и савет где да наставим пут. Он ме је овако благословио: „Иди у Почајев, тамо се поклони Чудотворној Нози Пречисте Богородице, и Она ће твоје ноге упутити на пут мира“. И тако, пошто сам верно прихватио његов савет, три дана касније отишао сам у Почајев.

Пешачио сам 200 верста не без досаде, јер је пут водио кроз јеврејске гостионице и насеља, а хришћанске настамбе ретко су се наилазиле. У једном салашу видео сам руску хришћанску гостионицу и, обрадовавши се томе, отишао сам тамо да преноћим и успут затражим хлеба, јер ми се мрвице већ ближиле крају. Овде сам видео власника – старца, очигледно имућног, и чуо да је он сам са мном из Орловске губерније. Када сам ушао у светлосну собу, његово прво питање је било: “Која је твоја вера?”

Одговорио сам да је то православац.

            – Какво ти православље! – рекао је са осмехом, „Твоје православље је само у твом језику, али у твојим делима имаш веру Басурманску. Знам, брате, то је твоја вера! И сам сам био искушаван од ученог епископа и уведен у искушење, и дошао сам у твоју цркву, и након што сам остао шест месеци, вратио сам се поново. дођи: ђакони не промрмљају свима и не разумеју им све боље служење Божије; певати по селима него по гостионицама То је само грех!

            Слушајући ово, схватио сам да овај староверац; али као што је веродостојно рекао, нисам могао да се препирем са њим и да га преобратим, него сам само у себи мислио да је немогуће превести староверце у праву цркву док се наша црквена служба не исправи и не покаже овај пример посебно духовни чин. Староверац не зна ништа унутрашње, ослања се на изглед, а код нас је то занемарено.

Дакле, хтео сам да одем одавде и изашао на сеник, када сам одједном видео особу која није изгледала као Рус како лежи на кревету и чита књигу кроз отворена врата у посебној ћелији. Позвао ме је к себи и питао ко сам. рекао сам му. Па поче да говори: „Слушај, драги мој, зар нећеш пристати да мени, болесном, служиш бар недељу дана, док се не опоравим уз помоћ Божију? одбиј, слуго Божији!

– Не треба ми никаква плата, ревносно ћу вам служити колико могу, имена божјег ради. За њега сам остао такав. Чуо сам од њега много о стварима које спашавају животе. Причао је о Светој Гори Атонској, о тамошњим великим подвижницима и о многим пустињацима и пустињацима. Са њим је било “Добротолиубство” на грчком и књига Исака Сирина. Заједно смо читали и упоређивали словенски превод Пајсија Величковског са грчким оригиналом, а он је одговорио да се са грчког не може тачније и верније превести него што је Пајсије превео „Доброту“ на словенски. Као што сам приметио, он се непрестано молио и био вешт у унутрашњој молитви срца (и говорио течно руски), а онда сам га испитивао на ову тему. Он је о томе радо причао, а ја сам пажљиво слушао, па чак и записао многе његове речи. Ево, на пример, овако је говорио о надмоћи и величини Исусове молитве:

            – ” Величина Исусове молитве“, рекао је, „отвара чак и сам њен облик, који се састоји из два дела: у првом од њих, тјГосподе, Исусе Христе, Сине Божији, уводи ум у причу о животу Исуса Христа или, како је изразио свети отац, и скраћује све. грешан, представља причу о нашој слабости и грешности. При том је дивно што се не може мудрије, значајније и јасније изразити жеље и молбе сиромашне, грешне и смерне душе него овом речју:помилуј ме! “пусти безакоње!” „Нека се збрише злочин!” схватајући своју немоћ да сломи своју вољу и духовну будност над собом; милостиња, гледајући на његово крајње сиромаштво, ова дубока изрекапомилуј меизражава, такорећи, „Милосрдни Господе! Опрости ми грехе и помози ми да исправим свој живот, отвори у мојој души разочаравајућу жељу да следим Твоје наредбе, учини милост опраштајући грехе које сам починио и окрећући свој расејани ум, вољу и срце Теби, Јединоме.

Након тога, док сам се дивио његовим мудрим речима и захваљивао му што је поучио моју грешну душу, он ми је такође објаснио дивну ствар.

– Ако хоћеш, рекао је, онда ћу ти рећи више (и некако га назвао по научнику, јер је рекао да је студирао на Атинској академији)о интонацији Исусове молитве.

Ево, погледајте: много пута сам случајно чуо како многи богобојажљиви хришћани усмено стварају Исусову молитву по заповести речи Божије и предању светих Цркава то чине не само у кућној молитви, већ и у храму Божијем. Слушајући пажљиво и са задовољством овај тихи изговор молитве, можете, на корист душе, приметити да је нота овог молитвеног гласа код многих другачија, наиме: други, подижући глас већ на прву реч молитве, односно изговарајућиГосподе, све остале речи завршавају се спуштањем. Други, почињући молитву нижим тоном, подижу га усред молитве, односно на речИсусе, и узвикујући, друге речи се поново завршавају снижавањем тона као што су и почеле. Други, почевши и наставивши претходне молитве тихим монотоним тоном, на последњој речи, тј.помилуј ме, повиси тон са дивљењем. А неки, изговарајући целу молитву, тј.Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног, направити промоцију само на једну реч – Син Божији. –

            Сада погледајте: молитва је иста; Православни хришћани држе исту веру; општа концепција да ова најважнија и највиша молитва садржи две теме – Господа Исуса и Његову милост, свима је подједнако позната. Зашто то сви не изразе на исти начин интонацијом, односно изговором? Зашто није на једном истом месту, већ на сваком познатом месту, душа посебно ганута и испољава се у посебно повишеном и интензивном тону? Можда ће многи рећи да се то дешава због вештине, или примера преузетог од других, или појма који одговара другачијем погледу на свакога, или је, коначно, некоме лакше и згодније да то изговори према стању способности говора… Али ја о томе размишљам сасвим другачије. Пожељно је да овде тражим нешто више, што не слуша само непознатог, већ и онога који се моли – зар нема тајног покрета Духа Светога, који у незнању „мучи неисказаним уздасима“: како и за шта да се моли? И ако се сви моле у ​​име Исуса Христа са Духом Светим, по најави Апостола, онда тајно делујући Вазнесени Дух, „помоли се молитву“, заједно са овим, може и Свој благодатни дар дати свакоме против његове силе: другоме страх Божији, другоме љубав и другоме чврстоћу. И зато онај који је примио дар поштује и велича стање Свемогућег и у својој молитви са посебним осећањем и дивљењем изражава реч „Господе“, у којој мисли на величину и моћ Творца света. Онај ко је у свом срцу примио тајанствени излив љубави углавном је одушевљен и ганут радошћу узвикивања „Исусе Христе“, као неки старац без посебног одушевљења љубављу и слаткишима, није могао ни да чује изговорено име „Исус“ чак ни у простом разговору. Онај ко непоколебљиво верује у Божанство Исуса Христа, Једног са Богом Оцем, распламсава се и још више јача у вери, изговарајући речи „Сине Божији“. Онај који је примио дар смирења и дубоко је свестан сопствене немоћи на речи „помилуј ме“, тугује, понизује се и са огромним напором излива на ове последње речи Исусове молитве, храни наду у милост Божију и стиди се сопствених неуспеха. То су, мислим, разлози за разлику у интонацији када се изговара молитва у име Господа Исуса Христа!.. И из ове опаске можете слухом (за славу Божију и за своје руководство) разумети ко ће се каквим осећањима покренути и ко има какав духовни дар. На то су ми неки људи говорили: „Зашто се сви ови знаци тајних духовних дарова не јаве заједно, у целини? Тада би не једна, него свака реч молитве била преузета монотоном заносном интонацијом онога који се моли“… Ја сам на ово одговорио овако: „јер благодат Божија дели дарове, онда ко може да уђе у благодат овог ума са ограниченим умом?

            Провео сам пет дана са овим старцем и мало по мало његово здравље је почело да се поправља. Ово време је било поучно за мене, да нисам приметио како је пролетело, јер у овој малој соби, као у тихом затвору, одлучно нисмо радили ништа друго, него смо се тајно молили, призивајући име Исуса Христа, или разговарали само о једној теми, тј

Дошао нам је једном богомољка и много се жалио, јадиковао и грдио Јевреје, кроз чија је села ишао и подносио невоље и преваре од њих. Пре тога је био жесток против њих, да их је проклињао и признавао недостојнима чак и да живе на земљи због њихове тврдоглавости и очајања, и на крају рекао да гаји према њима неодољиву одбојност. Послушавши, овај мој старац је почео да га учи:

“Није вајде, пријатељу мој”, рекао је, “тако проклињеш и проклињеш Јевреје; а они су иста створења Божија као и ми, за њих треба сажаљевати и молити се, а не проклети. Веруј да твоја одбојност према њима долази од тога што ниси утврђен у љубави Божијој и немаш унутрашњу молитву да читам у теби молитву, него ја немам унутрашњу молитву у теби. Оци Послушајте шта пише подвижник Марко: „душа која се изнутра сјединила са Богом, од велике је радости као дете безбрижно и отвореног срца и не осуђује више никога, ни Грка, ни без Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина, ни Јеврејина. Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин, нема Јеврејин! цео свет и жели, и сви Грци, Јевреји и незнабошци славе Бога.“ И Велики Макарије Египатски каже да су унутрашњи созерцаоци „распаљени делом љубави, да би, кад би било могуће, сваког човека ставили у утробу, не правећи разлику између лошег и доброг.“ Зато вам саветујем, одбацивши гнев, да гледате на све што је под надзором и сагледавање са Богом као на нешто. туге, углавном је сам крив за недостатак стрпљења и понизности“.

Коначно је прошло више од недељу дана. Старац се опоравио, а ја сам му се искрено захвалио на свим добрим упутствима и опростио се од њега. Он је отишао код њега, ја сам отишао својим путем.

Већ сам почео да се приближавам Почајеву. Пре него што сам стигао на сто миља, сустигао ме је један војник. Питао сам га куда иде; рекао ми је то у своју отаџбину у Камјанец-Подилску губернију. Прошавши с њим десет верста у тишини, приметио сам да тешко уздише, као да је због нечега тужан, и да је веома суморан. Питао сам га: “Зашто си тако тужан?” И поче да се привија уз мене и говори: “добри човече! ако си већ приметио моју тугу, онда се јако бори и закуни се да нећеш никоме рећи, а ја ћу ти рећи све о себи, јер ми смрт долази, а ја немам с ким да се посаветујем.”

            Уверавао сам га на хришћански начин да немам потребе да никоме било шта пријављујем и да ћу му, из братске љубави, дати савет који могу.

„Видиш“, рекао је, „дат сам војницима од господских сељака. После пет година одслужења, постало ми је неподношљиво тешко, и често су ме тукли због неисправности и због пијанства. Мислио сам да побегнем. Ово ми је сада петнаеста година у бекству. Шест година сам се крио и скривао коње, ту и тамо сам проваљивао коње, проваљивао сам их; роба разним преварантима; срео сам војника који је ишао кући у далеку губернију. И одједном је земља са свих страна почела толико да ме стеже и гњечи да сам, не могавши да поднесем бол, чежњу и умор, застењао и викнуо: „Помилуј!“ Притисни јаче!” И осетих тако јак бол и чежњу да се с њом не може мерити никаква мука на овој земљи. Коначно, овај мој деда приближи ми коња којега сам јуче украо и викну: „шта је ово? Стисните је што је могуће болније!” А ја сам био тако болно стиснут са свих страна да не могу да кажем колико је то било сурово, страшно и исцрпљено; као да су из мене извлачиле вене и гушила се од страшног бола да се то није могло издржати и морао бих да паднем без сећања да ми се ова мука, макар и мало отворила, у том тренутку, у том тренутку. Ударац, пробудио сам се, тресући се, као уплашен, једва сам устао и дуго ме заболео, а сад сам се све чешће уплашио и постидио сам се ионако не би дуго живео и убрзо би умро, јер ми је сва снага нестала, па сам мислио да се опростим од домовине и да умрем тамо човече, шта да радим. Уосталом, моје стрпљење није довољно!

            Послушавши све ово, зачудих се у себи и прославих премудрост и благодат Божију, видећи како она на разне начине обраћа грешнике, и почех му говорити: „Брате ли!

            – Нема шансе, рекао ми је: „Мислим да ће ме Бог, кад почнем да се молим, одмах покварити.

            – Празно, брате! Ђаво те мисли ставља у тебе. Бог је бескрајно милостив и сажаљева се на грешнике и опрашта онима који се ускоро кају. Уосталом, знате Исусову молитву, то јест „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“. То је њен непрекидни говор.

– Како не знаш ову молитву! Некад сам ишао да крадем, некад читам да будем храбрији.

– Па погледај сад: Бог те није изопачио ни кад си, идући у безакоње, молитву изговорио; И да ли ће те уништити када се будеш молио на путу покајања? Сад видиш да су ти мисли непријатељске!… Веруј ми, драга, ако изговараш ову молитву, без обзира на то шта ти пролази кроз мисли, убрзо ћеш осетити олакшање, сав твој страх и терет ће проћи, и коначно ћеш се потпуно смирити, бићеш преподобна особа. Уверавам вас у ово, јер сам то много видео у свом искуству.

Истовремено, испричао сам му неколико случајева у којима је Исусова молитва имала чудесну моћ над грешницима. Најзад, почех да га убеђујем да ће доћи са мном у Богородицу Почајевску, уточиште грешника, пре него што напусти отаџбину, да се тамо исповеди и причести. Мој војник је све ово слушао са пажњом и, као што се видело, са радошћу. Дакле, пристао је на све. Заједно смо отишли ​​у Почајев уз услов да једно другом ништа не говоримо, већ да непрестано читамо Исусову молитву. Ишли смо у таквој тишини цео дан. Следећег дана ми је рекао да се осећа боље; по свему судећи, био је мирнији него раније. Трећег дана смо стигли у Почајев, и ја сам му поново потврдио да не треба да престане да се моли, ни дању ни ноћу, док не заспи, и уверавао га дапресвето име Исусово је неподношљиво душманима, спаси га јако, а уједно му је читао молитву из „Добротољуба“, посебно изда се тога с великом пажњом придржавају припремајући се за причешће Светим Христовим Тајнама. Он је то и учинио и одмах признао и придружио се. Иако су га мисли често нападале, згодно их је отерала и Исусова молитва. У недељу је, да би лакше устао ујутру, увече раније легао и непрестано читао Исусову молитву, а ја сам седела у углу и читала своје „Добротољубство“ са ноћном лампицом. Прошао је сат и он је заспао, а ја сам почео да се молим. Изненада, после двадесетак минута, препаде се и, пробудивши се, брзо скочи, притрча ми пун суза и рече са великом радошћу: „Ах, брате, шта сам сад видео! Како сам лак и радостан! Верујем да Бог не мучи, него се смилује грешницима. Слава Теби, Господе!“, слава.

Ја сам, изненађен и утешен овим, замолио да ми детаљно исприча шта му се догодило.

            – А ево шта: чим сам заспао, видео сам себе на истој ливади где су ме мучили. Прво сам се уплашио, али видим да уместо облака излази ведро сунце, дивна светлост обасјава целу ливаду, а на њој видим црвено цвеће и траву. Одједном ми приђе мој деда, тако леп да се не зачудиш, и рече ми тако љубазно и љубазно тихо: „Иди у Житомир у цркву Георгија Победоносца; тамо ћеш бити узет у црквену стражу; живи овде до краја живота и моли се без престанка, Бог ће те помиловати!“ Рекавши то, он ме је прешао и истог тренутка нестао. Осетио сам такву радост да је немогуће рећи, као да је нешто испало из мене и полетео сам у небо… С тим сам се изненада пробудио, осећајући да ми је лако, а срце ми још није знало шта да ради од радости. Шта сад да радим? Одмах ћу ићи у Житомир, како ми је деда наредио. Лако ће ми ићи са молитвом!

– Смилуј се, брате мили, куд ћеш у поноћ? Слушајте јутрење, да, молите се и са Богом. Тако да нисмо спавали, а после овог разговора отишли ​​смо у цркву. Цело јутро се са сузама усрдно молио и рекао да му је било врло лако и радосно, а Исусова молитва је обављена са задовољством. Затим се за ручком причестио, а после ручка сам га одвео на Житомирски пут, где смо се са сузама и радошћу опростили.

После тога сам почео да размишљам о себи и питао се где да идем сада. Најзад је одлучио да се поново врати у Кијев. На то су ме привукла мудра упутства тамошњег духовног оца, а и то да, живећи код њега, не би ли нашао неке христољубиве добротворе да ме пошаљу у Јерусалим или бар на Свету Гору. Тако сам, проживевши још недељу дана у Почајеву, проводећи време у сећању на оне поучне сусрете које сам видео на свом путу, и записујући неке поучне ствари, спремио се за пут, обукао торбу и отишао у цркву да се успут поклоним Богородици и помолим за вечеру.

Стајао је иза цркве. Тако је изашао један човек, иако не баш добро обучен, али је изгледао као племић, и питао ме где се продају свеће. истакао сам. Вечера отишла, остао сам да се помолим код ногу Богородице. Помолио се и отишао својим путем. Прошетавши мало улицом, видео сам отворен прозор у једној кући, испод којег је седео човек и читао књигу. Морао сам да прођем поред овог прозора, и видео сам да седи онај који ме је питао за свеће у цркви. Док сам пролазио, скинуо сам капу, а он ме позвао к себи и упитао: “Ви сте сигурно путник?” и дозвавши га, питао ко сам и куда идем; онда ми донесе чај и рече: „Слушај голубе! Путујем тамо и шетам како сам обећао. корист.

            Чувши овај позив, сматрао сам да ми, у овом неочекиваном догађају, покаже пут Богородице, коју сам замолио да ме упути путевима доброте, и, не размишљајући ни о чему, одмах сам пристао.

Тако да смо сутрадан отишли ​​на пешачење. Прошла су три дана, по договору, један за другим; непрестано је читао књигу, коју ни дан ни ноћ није испуштао из руку, а понекад је о нечему размишљао. Коначно смо се зауставили на једном месту да ручимо. Он сам је јео, а књига је лежала отворена пред њим, и често је бацао поглед на њу. Видео сам да је ова књига Јеванђеље и рекао сам му: „Усуђујем се, оче, да питам зашто не пушташ Јеванђеље ни дању ни ноћу, а увек га држиш и носиш?“

– За то, одговори он, учим скоро непрекидно од једног његовог…

– Шта студираш? наставио сам.

– хришћански живот, који се састоји у молитви; Молитву сматрам најважнијим и неопходним путем за спасење и првом дужношћу сваког хришћанина. Молитва је и први корак и круна побожног живота; зато Јеванђеље заповеда да се моли непрестано, увек; као што је другим делима побожности одређено своје време, и нема празног хода за молитву; ништа добро се не може учинити без молитве, а правилној молитви се не може научити без Јеванђеља. Дакле, сви они који су унутрашњим животом постигли спасење, и свети проповедници речи Божије, пустињаци и пустињаци, па и сви богобојажљиви хришћани, имали су као неизоставно и стално занимање поуку у дубину Речи Божије, а читање Јеванђеља је било њихово суштинско дело. Многи од њих су стално имали Јеванђеље у рукама, а онима који су тражили њихова упутства у спасењу давали су овај савет: „седите у тихој келији и читајте и поново читајте Јеванђеље“.

Много ми се допало ово његово расуђивање и његова жеља за молитвом, а питао сам га и: „из које посебно јеванђелске поуке црпиш учење о молитви?“

            – Од сва четири јеванђелиста, одговори он, речју из целог Новог Завета, читајући га по реду. Пошто сам ово дуго читао и научио, открило ми се шта је поступност и исправна повезаностучење молитвеу целом Јеванђељу, почевши од првог јеванђелисте, следи ред у правилном редоследу (у систему). На пример: од самог почетка излаже се напад или увод у учење о молитви, затим облик или спољашњи израз у речима, затим услов неопходан за молитву, средства за њено учење и примери. Најзад, тајанствено учење о унутрашњој, духовној, непрестаној молитви у име Исуса Христа, која се представља као виша и кориснија од формалне молитве; затим њену неопходност, добре плодове итд. Једном речју, све до детаља, потпуно познавање молитвене вежбе у систематском редоследу или редоследу излаже се у Јеванђељу од почетка до краја.

Чувши ово, намеравао сам да га замолим да ми све то потанко укаже, па сам почео да му говорим: „Пошто највише волим да слушам и говорим о молитви, веома је пожељно да ову тајну везу учења о молитви видим до свих детаља. Реци ми, забога, све ово од самог Ивана“.

            Он је на то добровољно пристао и рекао ми: „отвори своје јеванђеље, погледај га и забележи шта ћу рећи“ (дао ми је и оловку). Молим вас погледајте ове моје белешке. – Ево, поче да говори, најпре, нађи шесту главу Јеванђелисте Матеја и прочитај у њој од петог стиха до деветог (Мт. ВИ, 5-9). Видите ли овде припрему за молитву или увод који учи не ради сујете и не у буци, него на забаченом месту и у миру, да се започне молитва и моли се само за опроштење грехова и за сједињење са Богом, а не да се измишљају многе и непотребне молбе о разним животним потребама. Затим прочитајте исто поглавље од деветог до четрнаестог стиха (Матеј ВИ, 9-14). Овде је представљен облик молитве, односно којим речима треба да се каже. У њему је мудро спојено све што је потребно и неопходно за наш живот. Затим наставите да читате 14. и 15. стих истог поглавља и видећете услов који се мора држати да би молитва била валидна, јер без праштања онима који нас саблазни, Господ неће опростити ни наше грехе. Прелазећи на 7. главу, од 7. до 12. стиха наћи ћете средства за успех у молитви и одобравање у нади: „питајте, тражите, куцајте“; овај побољшани израз приказујеучесталост молитвеи претежна вежба у њој тако да молитва не само да прати све активности, већ их чак и временом превазилази.Ово представља најважнији атрибут молитве… Пример за то видећете у 14. глави Јеванђелиста Марка од 32. до 40. где Сам Исус Христос много пута понавља исти молитвени језик. Сличан пример учесталости молитве представља јеванђелист Лука (Лк. КСИ, 5-14) у параболи о непопустљивој молби пријатеља, као и у опетованој упорној молби удовице судији (Лк. КСВИИИ, 1-15), осликавајући наредбе Исуса Христа, које требаувек, у сваком случају. е. не претерујте.

            После овог темељног упутства, суштинско учење о тајанственој унутрашњој молитви срца открива се у Јеванђељу по Јовану и, пре свега, нуди се у мудрој причи о разговору Исуса Христа са Самарјанком, која открива унутрашње богослужење у духу и истини које Бог жели, а које је непрекидно и које је непрекидно. (Јован ИВ, 5-25). Даље, у 15. глави, од 4. до 8. стиха, још јасније се осликава сила, сила и неопходност унутрашње молитве, односно боравка душе у Христу, у непрестаном сећању на Бога. Коначно, прочитајте у 16. глави истог јеванђелисте од 23. до 25. стиха. Погледајте какву тајну открива! Видите ли да је молитва у име Исуса Христа, или такозвана Исусова молитва, односно,Господе Исусе Христе помилуј ме, понављано често и много пута, има велику моћ и лакше отвара срце и освећује. То се поуздано може видети из примера. Апостоли, који су, иако више од једне године, били ученици Господа Исуса и већ су од Њега поучени молитви Господњој, тј. Оче наш“, и знамо од њих, али им је на крају свог земаљског живота Исус Христос открио тајну, шта им је још недостајало у молитви, тако да је њихова молитва била одлучујућа. Рекао им је: “Још увек ништа не тражите у моје име. Јелика, ако заиштеш од Оца било шта у моје име, даће ти.“ Тако је било код њих, јер после тога, када су апостоли научили да се моле у име Господа Исуса Христа, колико су онда чудеса чинили, и колико су и сами били изобилно просветљени!… Видите ли сада везу и потпуност учења о мудрости о Светом еванђељу по молитви, дакле, почињете у читању о Светој молитви? и писма апостола, онда ћеш и у њима наћи доследно учење о молитви

Указаћу ти на нека места која показују припадност молитви, односно марљиво и непрестано испољавање вере у Исуса (Дела ИВ, 31), то јест изливање на оне који се у молитви 1. молитвом виде. 25 и 26. Затим следите редослед апостолских порука и видећете: 1) како је молитва неопходна у свим случајевима живота (Јак. 5,13-16) како Свети Дух помаже да се молите (Јуда 1,20-26) како се увек молите у духу (Еф.18); 6-7) како је потребно непрестано се молити (Сол. В, 17, и 6), на крају напомињемо да се треба молити не само за себе, него и за све (1. Тим. ИИ, 1-5).

            Тако се, дуготрајним и пажљивим читањем, може наћи још много открића тајанственог знања скривеног у речи Божијој, која измичу од ретког или површног читања исте. Из овога што сам сада назначио, да ли сте приметили како мудро и како доследно, односно у тајној систематској вези, Нови Завет Господа нашег Исуса Христа открива његово учење о овој теми, које смо сада пратили? У ком невероватном редоследу се шири на сва четири јеванђелиста? Ево примера: код Светог Матеја видимо напад или увод у молитву, сам облик, услове итд.; идући даље, у Св. Налазимо примере Марка; у Св. Поклони су параболе, а Свети Јован је тајанствена вежба унутрашње молитве, иако сви јеванђелисти (краћи или дужи) имају све ово. Дела описују праксу и последице молитве; у Посланицама Апостолским, као и у самој Апокалипси, многи додаци су нераскидиво повезани са делом молитве!.. Зато се задовољавам само једним јеванђељем у проучавању свих путева спасења.

Све време сам, како ми је истицао и објашњавао, означавао сва истакнута места на свом Јеванђељу, које је уз моју Библију. Све је ово деловало веома дивно и поучно и на томе сам му много захвалио.

Онда смо пет дана ходали у тишини. Овом мом сапутнику су му јако позлиле ноге, вероватно од ненавикнутости на дуго ходање, и зато је унајмио пар чамаца и повео ме са собом. Тако смо стигли до ваших граница и овде се зауставили три дана, да бисмо, одморивши се, одмах кренули ка Анзеру, где се нестрпљиво жели.

– Овај твој пријатељ је диван! Очигледно је због своје побожности веома образован; Волео бих да га видим.

– живимо у истом стану; Донећу ти га ваљда сутра. Сад је касно… Извините!

Шести датум

Помажемо брат брату, јер
град је тврд и висок; јача
као успостављено краљевство.
(Белешка КСВИИИ, 19).

– Следећи ову реч и обећање јуче, када сам се појавио пред вама, позвао сам са собом оног угледног сапутника који је духовним спасењем олакшао пут, а кога сте желели да видите.

            – Мени је веома пријатно, а надам се и овим мојим поштеним посетиоцима, да вас обоје видим и да чујем ваше корисне, искусне речи. Ево моје: ово је пречасни схимник, а ово је пречасни свештеник. Дакле, где су двојица или тројица сабрани у име Исуса Христа, тамо ће Он сам бити обећан; а сад нас је петоро у име Његово, онда ће, наравно, благодат Његова још издашније излити на нас!

Јучерашња прича твог сапутника, драги брате, о твојој ватреној привржености светом Јеванђељу, веома је дивна и поучна. Радознали сте да чујете како вам је откривена ова велика побожна тајна?

            – Богољубиви Бог, који жели да се сви спасу и да дођу на ум истине, откри ми, по великој милости Својој, ово знање на чудесан начин, без икаквог људског посредовања. Пет година сам био професор на Лицеју, корачајући животним путем мрачним стазама разврата, упуштајући се у испразну философију путевима света а не путевима Христовим, а можда бих и пропао да ме није донекле подупирало то што сам живео заједно са својом побожном мајком, постао сам са својом побожном мајком… упознат са лепим младићем који се огласио, да је Француз, сертификовани студент, који је недавно стигао из Париза и тражи гувернера. Много ми се допало његово дивно образовање, и позвала сам га код себе у госте и спријатељили смо се. Два месеца ме је често посећивао, а понекад смо заједно ишли у шетњу, једрели на дасци, излазили заједно на дружења, наравно, она најморалнија. Најзад ми се јавио са позивом у једно од наведених друштава и, да би ме брже уверио, почео да хвали посебну веселост и пријатност места у које ме је позвао. Након што је рекао неколико речи о овоме, одједном је почео да ме моли да напустим своју канцеларију са њим, где смо седели, и седнем у дневну собу. Ово ми се учинило чудним, а ја сам га, рекавши да сам већ више пута приметио да не жели да буде у мојој канцеларији, упитао: шта је разлог? А ја сам га задржао овде још дуже јер је дневна соба била поред собе моје мајке и сестре, па би било непристојно овде говорити о празним стварима. Своју жељу је поткрепио разним шрафцигерима, на крају ми је искрено рекао: “Ево ти Јеванђеље на овој полици између књига; Ја толико поштујем ову књигу да ми је тешко у присуству овог разговора о нашим разбацаним предметима. Молим те, склони је одавде, па ћемо онда.” Искрено сам се осмехнуо његовим речима, узео Јеванђеље са полице и рекао: давно би ми ово рекао! И дајући му је у руке, рече: само га у ту собу убаците сами!.. Чим сам га дотакао Јеванђељем, он је истог тренутка задрхтао инестао. Толико ме је погодило да сам од страха пао у несвест на под. Чувши куцање, укућани су дојурили до мене и пола сата нису могли да ме приведу. Најзад сам осетио велики страх, дрхтавицу, немирну узнемиреност и савршену утрнулост руку и ногу, тако да их нисам могао померити. Позвани лекар је болест идентификовао као парализу, услед неког снажног шока или страха. Целу годину после ове прилике, под пажљивим третманом многих лекара, лежао сам без икаквог олакшања од болести, што је касније указивало на неопходност повлачења из научне службе. Моја стара мајка је тада умрла, а сестра је одлучила да се посвети монашком животу. Дакле, све ово је још више погоршало моју болест. Имао сам само једну утеху у ово мучно време – у читању Јеванђеља, које није излазило из мојих руку од почетка моје болести, као гаранције чудесног инцидента са мном.

            Једног дана изненада ми је дошао пустињак кога нисам познавао, који ће се окупити у манастиру. Убедљиво ми је рекао да се не ослањам само на лекове, који без Божије помоћи нису довољно јаки да помогну, већ да питам Бога и да се о томе усрдно молим, јермолитва је најмоћнији лек за исцељење свих болести и телесних и душевних. „Како да се молим у таквом положају, када не могу ни да се поклоним ни да подигнем руке да се прекрстим?“ Приговорио сам му из своје непажње. Рекао ми је: “бар се моли!” А онда није могао баш да ми објасни како да се молим… Након што је посетилац отишао, као да сам нехотице почео да размишљам о молитви и њеној сили и деловању, присећајући се богословских предавања која сам давно слушао у установи, док сам још био студент. То ме је веома утешно заокупило, вратило у моје памћење светла верска знања, загрејало ми душу и одмах сам осетио олакшање од својих болних напада. Пошто је Јеванђеље стално било са мном, онда сам ја, по својој вери у њега, као резултат чуда, а и сећајући се да сам читаву структуру расправе о молитви чуо на предавањима на основу текстова Јеванђеља, тада сам сматрао да је најбоље да заједно проучавамо молитву и хришћанску побожност. Проучивши га, извукао сам из њега, као из обилне чесме, потпуни систем спасоносног живота и истинске унутрашње молитве. Пошто сам с поштовањем забележио сва места и текстове о овој теми, ја сам од овог времена непрестано покушавао да проучавам ове божанске одредбе и насилно, иако тешко, спроводим их у дело. Са овим мојим занимањем, моја болест је постепено попуштала и коначно сам, као што видите, потпуно оздравио. Оставши сам, у захвалности Богу на Његовој очинској благодати и исцељењу и опомени, решио сам, по узору на сестру и по жељи душе своје, да се посветим пустињачком животу како бих несметано сагледавао и асимиловао такве слатке глаголе вечног стомака, који су ми указани у речи.

Сада се крећем у забачени скит у близини Соловецког манастира на Белом мору, који се зове Анзерски, за који сам поуздано чуо да је згодно место за контемплативни живот. Рећи ћу вам и: истина је, иако ме свето Јеванђеље теши на овом мом путу и обилато просветљује мој незрели ум, грејући моје хладно срце, али, признајући своју слабост, рећи ћу искрено да су услови за вршење дела побожности и за стицање спасења, који захтевају савршен чин, који захтевају савршени чин и гомилски чин, који захтевају савршени чин и гомилску команду од мене због њихове слабости и повреда моје срце Тако, стојећи сада усред очаја и наде, не знам шта ће бити са мном у будућности!

      СЦХИМНИК– За такву обавезну гаранцију посебне и чудне милости Божије и својим научним образовањем, неопростиво је не само пасти у тугу, него чак и пустити сенку сумње у Божије заступништво и Његову помоћ у своју душу! Знате ли шта о овоме каже богопросвећени Золотоуст? “Нико не треба да буде тужан (подстиче) и да замишља да су заповести Јеванђеља немогуће или незгодне! Бог, одређујући спасење човека, свакако му није наредио заповести са том намером, да би непријатност ових учинила од њега злочинцем. Не! вечност.”

Наравно, редовно и непоколебљиво испуњавање заповести Божијих изгледа изузетно тешко за нашу природу, па је стога и спасење незгодно: али иста реч Божија, која је заповести покренула, представља у себи и средство не само за згодно испуњење ових, већ чак и утеху приликом испуњења. Ако је она на први поглед и прекривена велом тајне, онда, наравно, да би се практичар што боље окренуо смирењу и згодније приближио вези са Богом кроз указивање директног уточишта Њему у молитви и тражењу Његове родитељске помоћи. Ово је тајна спасења, а не ослањање на сопствене напоре.

      ГРАДИТЕЉ.– Како бих ја, слаб и немоћан, желео да сазнам за ову тајну, да кроз њу, као средство, некако исправим свој лењи живот на славу Божију и своје спасење!

      СЦХИМНИК– Ова тајна ти је позната, вољени брате, из твоје књиге “Добротолиубство“. Да ли се она састоји у непрестаној молитви, коју си тако чврсто научио и у којој си се тако ревносно упражњавао и тешио?

      ГРАДИТЕЉ.– Пашћу пред ваше ноге, пречасни оче! Ради Бога, дај ми част да чујем са твојих усана нешто корисно о овој спасоносној тајни и о светој молитви, коју највише жудим да чујем и волим да читам за укрепљење и утеху своје многогрешне душе.

      СЦХИМНИК –Иако не могу да задовољим вашу жељу сопственим размишљањима о овом високом занимању, јер сам још мало искусан у овој ствари, ипак имам врло разумљиву свеску духовног писца о овој теми. Ако се допада нашим саговорницима, донећу га одмах и, ако желите, могу да га прочитам пред вама. Хвала вам!

      СВЕ.– Помилуј, пречасни оче! Немојте нас лишити таквог спасоносног знања.

Тајна спасења кроз непрестану молитву

            Како се спасити? Ово побожно хришћанско питање природно се намеће у свачијем уму, као резултат осећаја оштећене и ослабљене природе човека и остатка у њему првобитне жеље за истином и праведношћу. Свако, чак и ако има мало вере у бесмртност и казну вечног живота, нехотице наиђе на помисао како да се спасе када окрене очи ка небу… Имајући потешкоће у решавању овог задатка, пита о томе разборите и упућене, затим чита поучне књиге духовних писаца о овој теми и по наученим правилима. У свим овим упутствима он испуњава оно што се чини неопходним условима за спасење: побожан живот, подвиг и рад на себи за одлучно самопожртвовање, доводећи до стварања добрих предака, до непрестаног испуњавања свих заповести Божијих, што сведочи о постојаности и чврстини вере. изведене са дубоком понизношћу и колективно, јер како све врлине зависе једна од друге, оне морају једна другу подржавати, усавршавати и надахњивати, као што сунчеви зраци тек тада показују своју моћ и праве пламен када се кроз стакло усредсреде на једну тачку. А иначе “неправедних је мало и много је неправедних “.

            Осим тога, за највеће убеђење о неопходности ове сложене и колективне делатности, чује високе похвале за софистицираност врлина и осуду нискости и тежине порока. Све се то огледа у лажном обећању или велике награде и блаженства, или болне казне и несреће у вечном животу.

Таква је посебна природа проповедања новог доба!

            Овако усмерен, ватрени жељни спасења почиње са свом радошћу да извршава упутства и додаје експериментима све што је чуо и прочитао. Али, авај! чак и на првом кораку своје тежње не налази могућност да постигне свој циљ, предвиђајући, па чак и осећајући да ће његова оштећена и опуштена природа надвладати уверења разума; да је његово слободно изражавање воље везано, његове склоности су оштећене, његова снага духа је ослабљена. Са тако искусном самосвести о својој немоћи, он природно прелази на помисао да нема средстава која доприносе испуњењу онога што налаже закон Божији, што захтева хришћанска побожност и што су чинили сви они који су се удостојили да добију спасење и светињу. Услед тога, а да би у себи помирио захтеве разума и савести са слабошћу извршне власти, он се обраћа и проповедницима спасења са питањем: како се спасти? Како оправдати услове спасења који му нису доступни? И може ли сам проповедник доследно да спроводи све оно чему поучава?… „Молите Бога, молите се Богу да вам помогне!“ Зар не би било плодоносније да смо молитви учили раније или увек и уз све, као извршиоци испуњења свега што хришћанска побожност захтева и чиме се стиче спасење? питалац закључује и уз то почиње да учи молитву, – чита, размишља, разуме учење оних који су писали о овој теми. Међутим, многи у њима налазе светле мисли, дубоко знање и изразе. Други одлично размишља о неопходности молитве; друга – о њеној моћи, доброчинству, о обавези молитве, о томе да молитва захтева марљивост, пажњу, топлину духа, чистоту мисли, помирење са непријатељима, смирење, тугу и остало што треба да буде присутно у молитви…

А шта је молитва сама по себи и како се молити значајно? Пошто се за ова, иако прва и најнеопходнија питања, врло ретко могу наћи темељна и опште разумљива објашњења, ревносни човек који жели да се поново моли остаје под велом тајне. Из општег читања, он ће се укоренити у његовом сећању, додуше побожној, али само спољашњој страни молитве, и доћи ће до следећег закључка или закључка: да би се молио, треба ићи у цркву, крстити се, поклонити се, клекнути, читати псалтир, каноне, акатисте…

Ово је општи појам молитве за оне који нису упознати са списима о унутрашњој молитви и созерцањима светих отаца. Најзад, трагалац наилази на књигу под називом „Добротољубство“, у којој је двадесет и пет светих отаца јасно осликало науку праве и суштинске срдачне молитве. Овде тајна спасења и молитве почиње да му подиже вео, и он види да молити се истински значи усмеравати ум и сећање на неисцрпно сећање на Бога, ходати у Његовом божанском присуству, кретати се ка Његовој љубави кроз богомислије и спајати име Божије са дахом и покретом срца, у управљању Исусом Христом у сваком тренутку и на било ком месту Исуса Христа или на сваком месту.непрекидно.

Иако ове светле истине, просветљујуће знање трагаоца и отварају му пут за учење и постизање молитве, и убеђују га да одмах почне са применом ових мудрих упутстава, ипак, у својим експериментима, делујући у периодичним техникама, он неће остати без потешкоћа, све док не буде искусан ментор у свој пунини тајне коју самофреквенцијада ли је непрестана молитва (ма како она у почетку била изговорена) једино моћно средство савршенства унутрашње молитве и спасења душе. Део молитве је основа или темељ који држи читав круг спасоносне делатности, што потврђује свети Симеон, Нови Богослов: „Онај, вели, који се моли непрестано, у овоме је све добро купио.

Стога, да би у целини приказао истинитост овог открића, ментор га развија на следећи начин:

            За спасење душе је пре свега потребна права вера. Свето писмо каже:  ​​без вере је немогуће угодити Богу(Јевр. КСИ, 6).

Али из истог Светог Писма јасно је да човек не може сам да оживи веру ни до горушичиног зрна; да вера није од нас, јер је Божји дар; да се вера, као духовни дар, даје Духом Светим.

            Шта онда чинити? Како помирити човекову потребу за вером са човековом неспособношћу да се препороди? У истом Светом писму откривено је средство за то и приказани примери: „ишчите и даће вам се ” . Апостоли нису могли сами да наруше савршенство вере, али су се молили Исусу Христу: “Господе, дај нам вере“. Ево примера стицања вере. Из овога је јасно да вера стиче молитву.

            За спасење душе истинском вером потребна су и добра дела – врлине, јер „вера без дела је мртва“, јер се човек чини истинитим делима, а не само вером, иако хоћеш да уђеш у материцу, држи се заповести: што не убиј, не чини прељубу, не жени мајку своју и воли искрено, јер за себе. И све ове заповести морају се заједно испуњавати. „Ако се поштује цео закон, у једном ће сагрешити, да буде крив за све. Тако учи свети апостол Јаков.

А свети апостол Павле, замишљајући људску слабост, каже да се „неће свако тело оправдати делима закона“.Јер знам да постоји духовни закон, али ја сам густ, продат подгрех немоћан, неспособан да оправда заповести?

Он нема могућности док то не затражи, док се не помоли за то. “Немам, не питај “, свети апостол представља разлог. А сам Исус Христос каже: “без Мене не можете ништа створити“. А како се носити са Њим, ово се учи овако: “бићеш у мени и ја ти“. ” Када неко остане у Мени, донеће много рода „. А бити у Њему значи непрестано осећати Његово присуство, непрестано тражити у Његово име: „Шта год замолиш у име Моје, створићу“. Дакле, способност чињења добрих дела се стиче молитвом! Пример тога се може видети у самом Апостолу Павлу, који се три пута молио за победу искушења, прегнуо Оца, прегнуо колена, пред Богом ће потврдити. наредио пре свега креирајмолитве и чак се моли непрестано о свему. Из свега наведеног произилази да од молитве зависи целокупно духовно спасење човека, па је стога оно, пре свега, неопходно, јер се њоме оживљава вера, и њоме се испуњавају све врлине. Једном речју, уз молитву ће све успети, а без ње не може проћи никакво дело хришћанске побожности.

            Дакле, постојаност, постојаност је искључиво и представљена само молитви; друге врлине – свака има своје време, а у молитви је заповеђено да се непрестано вежба, – „ Непрестаномоли се”. Довољно је увек се молити, молити се у било које време, на било ком месту.

            Истинска молитва захтева своје услове: мора се приносити са чистотом мисли и срца, са жарком марљивошћу, са чврстом пажњом, са страхопоштовањем и дубоким смирењем. Али ко се мирне савести неће сложити да је далеко од наведених услова за истинску молитву, да своју молитву упућује више из нужде, више из принуде него из жеље, из задовољства у молитви, из љубави према молитви? О томе сведочи Свето Писмо, да човек није у стању да обузда и потпуно очисти ум од несличних помисли: „Да ли човеку од младости припада помисао на зло“, да нам једини Бог даје другачије срце и нови дух даје „шта да желимо и шта да будемо деца Божија“. И сам апостол Павле је рекао: „Дух мој (тј. глас мој) се моли, а ум је мој неплодан“. И „не знам како и када се молимо“, потврђује он. Из овога следи да у нашој молитви не можемо открити њена суштинска својства!

Каква је то немоћ сваког човека остала могућа од стране његове воље и снаге да спасе своју душу? Не може стећи веру без молитве, нити добрих дела; коначно, и заиста неспособан да се моли. Шта му преостаје за удео, који се представља његовој слободи и снази, да не погине, него да се спасе?

Пошто у свакој ствари постоји својство, Господ га је представио својом вољом и даром. А да би јасније показао зависност човека од воље Божије и да би га дубље уронио у смирење, Бог је оставио на миру вољу и моћи човекаquantityмолитве, наређујући да се непрестано моли у свако време, на сваком месту. И то отвара тајанствени пут за постизање истинске молитве, а са њом и вере, и испуњења заповести, и спасења. Део молитве даје се његовој вољи… Управо тако уче оци Цркве. Свети Макарије Велики каже: „молити се некако (али често) лежи у нашој вољи, а молити се истински је дар благодати“. Исихије каже да учесталост молитве уочава вештину и обраћање природи; да је без честог призивања имена Исуса Христа немогуће очистити срце.

Монаси Калист и Игњатије саветују изнад свих подвига и врлина да се у име Исуса Христа почне често, непрекидно, јер то често чисти нечисту молитву. Блажени Диодох тврди да када би човек што чешће призивао име Божије (молио се) не би пао у грехе. Како су искусна, мудра и блиска срцу ова практична упутства Отаца! Они, у експерименталној једноставности, осветљавају начине и средства за побољшање душе. Какав велики контраст имају са моралним упутствима теоријског ума! Ум убеђује: уради то и то добро, наоружај се храброшћу, употреби снагу воље, увери се у добре последице врлине, на пример, – очисти свој ум и срце од сујетних снова, испуни им место поучним мислима, чини добро и бићеш поштован и смирен, живи како ум захтева и! све ово, уз сав труд, не постиже свој циљ без честе молитве, не привлачећи кроз то помоћ Божију. После тога ћемо открити поуке родитеља и видети шта они говоре, на пример, о очишћењу душе. Свети Листвичник пише: “када је душа помућена нечистим мислима, победи своје противнике у име Исусово, понављајући то често. Јаче и успешније оружје нећете наћи ни на небу ни на земљи.” Ст.Григориј Синаитпоучава: „знај да нико не може задржати свој ум сам, и зато, када су помисли нечисте, чешће и више пута призивај име Исуса Христа, и мисли ће се саме повући. Како једноставан и згодан, а ипак искуствен начин и супротан саветима теоријског ума, који настоји да постигне чистоту сопственом самоактивношћу! Разумевши ова искусна упутства светих отаца, долазимо до тако истинитог закључка да је главни, једини и најпогоднији начин за стицање дела спасења и духовног савршенства део, непрекидност молитве, ма колико она била слаба.

            Цхристиан! Ако не нађете снаге да се клањате Богу у духу и истини; ако твоје срце још не осећа топлину и слатки укус умне и унутрашње молитве, онда принеси као молитвену жртву оно што можеш, што је у твојој вољи, што је сразмерно твојој снази. Нека доњи органи уста твојих буду као први са непоколебљивим молитвеним позивом; нека често без престанка призивају моћно име Исуса Христа. То није много посла и свако то може да уради. Истовремено, то захтева и искусна заповест светитеља. Апостол: „ принесимо (увек) жртву Богу или плод усана оних који исповедају његово име “. Део молитве ће свакако испунити вештину и окренути се природи, временом ће довести ум и срце у одговарајуће расположење. Замислите у исто време, када би човек недопустиво испунио ову једину заповест Божију о непрестаној молитви, онда би у једној испунио све заповести, јер ако би непрекидно у било ком тренутку са свим својим пословима и молитвама обављао најпре Исусово тајно име, призивао је најпре Исусово тајно име. без душе, али тада не би имао времена за чулне насладе, свака грешна помисао не би га спречила да га шири, свако грешно дело не би се сматрало тако плодоносним као у празном уму: речитог и празнословља би се смањило или потпуно уништило, а сваки грех би се благодаћу Божјег имена тако често уклонио од своје молитве суштинско знање – до сједињења са Богом Сада видите колико је важна и неопходна количина у молитви једини начин да се стекне чиста и истинска молитва, то је најбоља и најефикаснија припрема за молитву и најсигурнији начин да се постигне циљ молитве и спасења!

            Ради даљег убеђења о неопходности и плодоносности честе молитве што је могуће чвршће запазите: 1) да је свако узбуђење, свака помисао о молитви дејство Духа Светога и гласа вашег анђела чувара; 2) да име Исуса Христа призвано у молитви садржи самопостојећу и самодејну благотворну силу, и стога 3) немој се стидети нечистоће или сувоће своје молитве и стрпљиво чекати плод честог призивања имена Божијег. Не слушајте неискусну, бесмислену сугестију ужурбаног света, као да је једно, иако непопустљиво, али хладан вапај бескорисно слово… Не! Снага Божјег имена и учесталост призивања показаће своје плодове у своје време!

            Један од духовних писаца изнео је дивну поенту о томе. „Знам, каже он, да за многе псеудо-духовне лажне философе који свуда траже лажну величину и наизглед племените вежбе у очима разума и гордости – изгледа да је једноставна, усмена и појединачна, али честа вежба у молитви од малог значаја, или безначајно занимање, или ниско заузимање Исусових упутстава. Ако нисте као деца, нећете ући у Царство Божије „Они себи смишљају некакву науку за молитву, на климавим темељима природног ума.. Није ли тако честе молитве сам наш Божанствени Учитељ хвалио? до пола света, – нема потребе! Само треба то наставити, не ћути, и не брини: сама ће се очистити.

            Дакле, после свих ових убеђења да је учесталост молитве, упркос свим слабостима, толико моћна, да је свакако доступна човеку и лежи у његовој пуној вољи – усуди се да покушаш, макар само један дан први пут, да проведеш посматрајући себе, према учесталости своје молитве, тако да се молитвени призив имена Исуса Христа много користи; и ово преимућство молитве над животним пословима – временом ће вам сигурно доказати да овај дан није изгубљен, већ стечен за спасење; да на ваги правде Божије честа молитва вуче таблу твојих слабости и дела, и искупљује грехе тога дана у спомен-књиги савести, ставља те на ниво праведности, и даје ти наду да ћеш добити освећење у вечном животу. (Из ауторовог рукописа, који је добио о. Амвросије из Доброг манастира).

      ГРАДИТЕЉ.– Захваљујем вам од срца, свети оче! уживао си читајући ово душо моја грешна. Побогу, благослови ме да за себе препишем овај списак – записаћу га за неколико сати. Све прочитано је тако дивно и утешно, а мом глупом уму јасно и прецизно, баш као у “Доброти” Св.родитељи. Али, на пример, Јован Карпафијски у 4. делу „Добротољубства“ такође каже да ако немате снаге за умереност и делатне подвиге, онда знајте да Господ жели да вас спасе молитвом. А у твојој свесци, како је све ово лепо и јасно уобичајено. Хвала, пре свега, Богу, а онда и вама, што ми је пријало да ово чујем!

      ПРОФЕСОР.– И слушао сам ваше предавање са великом пажњом и задовољством, драги оче! Сви докази, по најстрожој логици су истинити, за мене су одлични; али ми се у исто време чини да је могућност непрекидне молитве одређена углавном повољним околностима и потпуно смиреном повученошћу. Јер се слажем да је честа или непрестана молитва моћан и једини начин за стицање благодатне помоћи у свим стварима побожности и освећења душе, и приступачна је људској снази, али овај метод се може користити само када човек ужива у прилици усамљености и мира: у удаљењу од занимања, невоља и времена; онда му остаје само да се бори против лењости, или досаде од помисли; али ако је обавезан на положај, обавезан на непрекидне послове, мора бити у бучном друштву људи, и марљиво би желео да се често моли, онда то није у стању да учини због неизбежне расејаности. Дакле, једини начин честе молитве, под условом само повољних околности, не може се користити свима и не припада свима.

      СЦХИМНИК– Џабе што то тако сређујете! И не говорећи о томе како срце оспособљено за унутрашњу молитву може увек, у свим активностима (и физичким и душевним) у било каквој буци, несметано да се моли и призива име Божије (то и сам вођа зна искуством, а неупућеном је потребно постепено обучавање у томе), може се потврдно рећи да се ниједна странка не може молити. јер тајна мисао човека не подлеже никаквој спољашњој вези, и потпуно је слободна сама по себи, може се осетити и окренути молитви у свако доба, чак и сам говор може тајно изразити молитву без спољашњег звука у присуству многих, и при спољашњим активностима; а при томе, наша занимања нису толико важна, а наши разговори нису толико занимљиви, да није могуће наћи згоду, током њих, привремено и често призивајући име Исуса Христа, ако чак ни ум још није навикао на непрекидну молитву; иако је, наравно, повученост људи и објеката који одвлаче пажњу главни услов за пажљиву и непрекидну молитву; међутим, у случају немогућности да се ово искористи, не треба се правдати реткости молитве: пошто је количина често доступна свима – и здравим и болесним, и лежи у његовој вољи. Доказ за то су они који су били оптерећени дужностима, забавним положајима, бригама, бригама и радом, не само да су увек призивали Божанско име Исуса Христа, већ су и због тога учили и остваривали непрекидну унутрашњу молитву срца. Тако је патријарх Фотије, уздигнут у чин патријарха од сенатора, док је управљао великом цариградском паством, непрестано био у призивању имена Божијег, па је због тога остваривао и спонтану, срдачну молитву. Тако је Калист у Светој Гори, пролазећи кроз мучну послушност кувара, научио непрекидну молитву. Тако је простодушни Лазар, оптерећен непрестаним радом за браћу, непрекидно, упркос свим бучним активностима, читао Исусову молитву и смиривао се. И многи други који су на сличан начин упражњавали непрестано призивање имена Божијег. Када би било немогуће молити се током активности које ометају, или у друштву људи, онда, наравно, немогуће се не би налагало. Свети Јован Златоусти у свом учењу о молитви каже следеће. „Нико не треба да износи одговор да је немогуће увек се молити када сте заузети животним бригама, или не можете бити у храму. Где год нисте, уз помоћ молитве можете у свом уму поставити олтар Богу. Можете се молити било где. Заиста, ако човек пажљиво пази на себе, свуда ће наћи погодност за молитву, само када би се постарао да молитва буде главно занимање пре свих његових дужности. вербиаге; Не бих се превише бавио својим бригама, како бих кроз све ово имао више времена за тиху молитву. приказане су могућности и воља човека и да се у сваком тренутку, положају и месту може молити, и згодно је прећи од честе усмене молитве ка умној, а од овога ка молитви срца, која отвара царство Божије у нама.

      ПРОФЕСОР.– Слажем се да је уз сва механичка занимања могуће, па чак и згодно, обављати честу, па чак и непрекидну молитву, јер механичко шивање не захтева интензивно продубљивање, и многа разматрања, па стога мој ум може да се удуби у непрекидну молитву и моја уста прате исто. Али када морам да радим нешто искључиво ментално, некако: пажљиво читање, или размишљање о дубокој теми, или делу, како онда да се молим умом и уснама? А пошто је молитва пре свега ствар ума, како да дам различита занимања истом уму у исто време?

      СЦХИМНИК– Решавање овог вашег питања неће бити тешко, ако се узме у обзир да се они који се моле деле у три категорије: 1) почетници, 2) они који имају времена и 3) они који су научили да се моле. И зато почетници могу да имају, као умне вежбе, често често померање ума и срца Богу, и изговор кратке усмене молитве; а они који имају времена или дођу у стално стање ума могу се бавити медитацијом или радом у непрекидном присуству Бога као основа за молитву. Ово се може изразити таквим примером. Замислите да вам је строг и строг Краљ наредио да медитирате о дубокој материји која им је дата – у Његовом присуству – у подножју Његовог престола; ма колико да сте потпуно заокупљени својим предметом, ипак вам присуство Краља, у чијој је руци ваш живот, господари вама, неће дозволити да ни на тренутак заборавите да расуђујете, разумете и састављате не сами, већ на месту које захтева посебно поштовање, поштовање и пристојност. Ово осећање и живо осећање близине Цареве врло јасно изражава могућност бављења непрекидним унутрашњим молитвама и умним вежбама.

Што се тиче оних који су дуготрајном вештином или благодаћу Божијом стекли молитву срца из умне молитве, онда такви људи не само при дубокој заузетости ума, већ ни у сну не прекидају непрекидну молитву, о чему сведочи Премудри: „Док спавам, а срце ми је будно” молитве, у ком стању није био присутан онај који се моли, и шта год да је радио апстрактно и ментално.

      Свештеник. – Дозволите ми, пречасни оче, да редом изнесем своје мисли. У чланку који сте прочитали савршено је изражено да је једини пут ка спасењу и савршенству део молитве – „шта год да је“… Ово ми је несхватљиво, па ми се стога чини: каква ће ми корист бити ако се непрестано молим и језиком призивам само Име Божије, али не и Њиме? Ово ће бити само једна беспослена прича! Последица тога ће бити само да се језик збуни, а ум, који то спречава у својим мислима, такође трпи штету по своју делатну способност. Богу нису потребне речи, већ пажљив ум и очишћено срце. Није ли боље, макар и повремено, или само у одређено време, обавити макар и кратку молитву, али са пажњом, са марљивошћу, са топлином душе, и са достојним концептом? А иначе, чак и ако молите дан и ноћ, а немате чистоте душе и дела побожности, ни тада нећете стећи ништа спасоносно; али ако останеш само са спољашњим брбљањем, и најзад, уморан и досадан, доћи ћеш до таквог закључка да ћеш, потпуно охладивши своју веру у молитви, потпуно напустити ово бесплодно вежбање. Даље, испразност једне усмене молитве види се у откровењима која износи Свето Писмо; на пример: ” Ови људи Ме поштују својим уснама; њихово срце је далеко од Мене “. ” Не говоре ми сви: Господе, Господ ће доћи у Краљевство Нгбесне“. ” Желим да изговорим пет речи својим умом, него мрачне речи на језику“ итд.. Све ово изражава бесплодност спољашње непажљиве молитве уста.

      СЦХИМНИК– Закључак који сте изнели могао би имати извесну основу, да није спојен са саветима усмене молитве, – немилосрдност или постојаност; да молитва у Име Исуса Христа није имала спонтану снагу, а пажња и усрдност према њој не би се стицали као резултат поступности у току молитвене вежбе… Али пошто је овде реч о учесталости, трајању и непрекинутости молитве (чак и ако је у почетку била праћена непажњом или сувоћу), онда се. Хајде да га детаљније анализирамо. Један духовни писац, убеђујући се у највећу корист и плодност честе молитве, која је изражена једноличним речима, на крају каже: „Иако многи погрешно образовани људи ово усмено и често творење исте молитве сматрају бескорисним, па чак и тривијалним, називајући га механичким и бесмисленим; тајна која се касније открива овом механичком вежбом, не знају како се ова црна вербална често разоткрива, али не знају како ова црна вербална срце, постаје пријатније, просветљује га, за њих је тајна била ова досадна изјава у писму: да ли постиш, лишаваш своје тело хранљиве и надражујуће хране… А ти доживљаваш да кроз спољашњи пост свог тела стичеш унутрашњу префињеност ума, мир срца, и подсетник на духовну помоћ у њој дугорочним развојем развија се унутрашња молитва срца која се дешава овако: ко се усуђује да призива име Исуса Христа, или, што је исто, непрестано изговарање Исусове молитве, у почетку се осећа као рад и бори се са лењошћу, али што се даље и више упражњава, то постаје неосетљивије на ово занимање, тако да се касније без трага помера. и изговорите молитву безгласно, извор сласти срца и истинске молитве, то се објашњава правилним разматрањем молитве, а не односи се на читање молитве, о којој је Исус Христос заповедио: „То је као да се увек молите, а не да куцате, а не о томе да се молите. место“ уопштено саветује: „Молите се без престанка“ да ли је исправно разумевање Светог Писма?

      ГРАДИТЕЉ.Истина је, поштени оче! Видео сам многе који су једноставно, без икакве просветитељске поуке, и не знајући шта је пажња, сами усмено стварајући непрекидну Исусову молитву, дошли дотле да им уста и језик нису могли да се уздрже од изговарања молитве, која им је касније тако пријала и просветљавала, чак ни од слабих и немарних.

      СЦХИМНИКДа! Чини се да молитва препорађа човека. Њена моћ је толико моћна да јој ништа – никаква сила страсти не може супротставити. Ако желите, прочитаћу вам, браћо, један кратак, али занимљив чланак, који сам понео са собом, за опроштај.

      СВЕ.Слушаћемо са побожним задовољством!

      СЦХИМНИК

Исповест о сили и дејству молитве

Молитва је толико јака и моћна да се молите и чините шта желите, а молитва ће вас довести до исправног и праведног деловања.

Да бисте угодили Богу, не треба вам ништа друго него да волите – волите и чините шта год хоћете, каже блажени Августин: јер ко заиста воли, не може хтети да учини ништа немило своме љубљеном… Пошто је молитва изливање и дејство љубави, за њу се заиста може рећи: и чините шта хоћете, и тиме ћете постићи циљ молитве, њоме ћете стећи свете!

Да бисмо детаљније развили концепт овог предмета, објаснимо на примерима:

1) Молите се и мислите шта год желите, и ваше ће се мисли молитвом очистити. Молитва ће просветлити ваш ум, умирити и отерати све неприкладне мисли. – Ово наводи св.Григориј Синаит: „Ако хоћеш, саветује, да одагнаш помисли и очистиш ум, отерај их молитвом, јер, осим молитве, ништа не може да задржи мисли“. Ово каже и свети Јован Лествичник: „У име Исусово победи измишљене непријатеље, осим овог оружја нећеш наћи другог.“

2) Молите се и чините шта хоћете, и ваша дела биће Богу угодна, а вама корисна и спасоносна.

Честа молитва, ма о чему се ради, неће остати неплодна (Марк Подвижник) јер и сама има благодатну силу. „Свето је име Његово и сваки који призове Име Господње биће спасен“. На пример, онај ко се безуспешно молио у безбожности у овој молитви добио је увреду и позив на покајање. Сластна девојка се помолила по повратку и молитва јој је показала пут до чедног живота и слушања упутстава Исуса Христа.

            3) Моли се, а не труди се да победиш страсти. Молитва ће их уништити у вама: „Ви имате бол од онога што је у свету“, каже Свето писмо. А свети Иван Карпатски учи да ако немаш дара умерености, не узнемиравај се; али знај да Бог од тебе тражи усрдност у молитви, и молитва ће те спасити.

Доказ за овај пример је онај старац који је описан у Отаџбини, који је „победоносно пао“, односно саплевши се у грех, није туговао, него се окренуо молитви и са њом био благоразуман.

4) Моли се и не бој се ничега, не бој се невоља, не бој се невоља, молитва ће их заштитити, одвратити их. Сетите се утопљеног неверног Петра; Павла, који се молио у затвору; монах ослобођен молитвом од искушења које га је задесило; девојка спасена од злонамерног ратника молитвом и сличним случајевима: то потврђује моћ, моћ и свеобухватност молитве у име Исуса Христа.

5) Моли се, како год, само увек, и ничега се не стиди; буди духовно ведар и смирен: молитва ће све уредити и научити те. Сетите се да су свети – Јован Златоусти иговоре о сили молитве Марко Подвижник: прва тврди да „молитва, чак и ако је принесена од нас, испуњена гресима, одмах чисти“… А друга о томе каже овако: „Молитва је некако у нашој моћи; а чиста молитва је дар благодати“. Дакле, оно што је у твојој моћи, онда принеси жртву Богу; иако је износ (за вас је могућ) најпре принесите Њему на жртву, и сила Божија ће се излити на вашу слабу снагу; а молитва је сува и расејана, али честа – свагда, нашавши вештину и окренувши се природи, постаће молитва чиста, светла, ватрена и достојна.

6) Затим, напослетку, да када би ваша будност била праћена молитвом, природно је да не би остало времена не само за грешна дела, већ ни за размишљања о њима.

Сада видите колико је дубоких мисли усредсређено у овој мудрој изреци: „Љуби и чини шта хоћеш. Моли се и чини шта хоћеш!“… Како је све речено радосно и утешно за грешника оптерећеног слабостима – за онога који се вуче под теретом зараћених страсти!

Молитва – то је све, поштовани, као свеобухватно средство за спасење и усавршавање душе… Да! Али назив молитве је уско повезан овде и њен услов: „Молите се без престанка“, завештана реч Бомија. Дакле, молитва ће тада показивати свемоћну силу и плод када се производи често, без престанка, јер учесталост молитве свакако припада нашој вољи: као што су чистота, усрдност и савршенство молитве дар благодати.

            Дакле, помолимо се што чешће, посветимо цео живот својој молитви, макар она у почетку била и забавна! Честа вежба ће научити пажњи, квантитет ће сигурно довести до квалитета.

Да би се научио да се нешто добро ради, то мора да се ради што чешће, рекао је један искусни духовни писац.

      ПРОФЕСОР.Заиста, велико дело молитве! А љубомора на његову учесталост је кључ за откривање његовог благотворног блага. Али колико често наилазим на борбу између љубоморе и лењости! Како би било пожељно пронаћи средство и помоћ за победу, а за убеђивање и узбуђење да се непрестано држимо молитве!

      СЦХИМНИКМноги духовни писци представљају различита средства, заснована на здравом разуму – да побуде марљивост на молитву: као што су:

1) Саветује се удубљивање у размишљање о неопходности, предности и плодности молитве за спасење душе.

2) Чврсто убедите себе да Бог свакако захтева молитву од нас, и Његова реч свуда о томе проповеда.

3) Непрестано се сећајте да се због лењости и занемаривања молитве не може ићи у корак са стварима побожности и стећи мир и спасење; и зато то неизбежно мора доживети и као казну на земљи и као муку у вечном животу.

4) Надахнути своју одлучност примерима Утешитеља Божијих, који су сви постигли освећење и спасење непрекидном молитвом итд.

Иако сви ови лекови имају своје заслуге и извиру из истинског разумевања, ипак сладострасна душа оболела од немара, прихватајући их и употребљавајући их, ретко види њихову плодност, из разлога што су ови лекови горки за њен размажени укус, а слаби на њену дубоко оштећену природу. Јер неки хришћани не знају да је потребно молити се често и усрдно, да то Бог захтева; да ћемо бити кажњени за лењост пре молитве, да су се сви свети усрдно и непрестано молили; међутим, сва ова сазнања тако ретко имају своје благотворно дејство! Сваки посматрач у себи види да својим деловањем или мало чини или уопште не оправдава ове сугестије разума и савести, и уз често сећање на то, живи исто тако сиромашно и лењо…

            Стога, искусни и богомудри свети родитељи, знајући слабост слободне воље и масноћу сладострасног срца људског, делују посебно, и са ове стране, као лекари, зачињавају слатким сирупима горке лекове и тело, које медом угађа ивице лековитог сасуда, откривају најлакши и најделотворнији лек за постизање савршене наде у молитву и наду, и молитву делотворну. Боже. Они саветују да се што чешће размишља о таквом стању духа и пажљиво читају приче Отаца о томе, који охрабрујуће уверавају како је приступачно и лако постићи ова слатка унутрашња осећања у молитви; и како су пожељни, некако: задовољство које извире из срца; умирујућа топлота и светлост која се излива изнутра; неописива сласт, радост, лакоћа, дубоки мир и суштинско блаженство и самозадовољство животом, које се деловањем молитве усађује у срце. Удубљујући се у ова размишљања, слаба и хладна душа се греје, јача, охрабрује успехом молитве, и као да се мами на искуства молитвене вежбе, како о томе каже свети Исак Сирин: „мамка за душу је радост коју рађа нада, која цвета у срцу; Он наставља: „На почетку и до краја ове радње је метода и нада за извесно дејство. је оно што подстиче ум да постави темељ ствари и у мисао за ту сврху, позајмљује ум за своју утеху у ствари.“ Такође, свети Исихије, описујући посртање лењости на молитву и смирење да јој врати усрдност, на крају директно каже следеће: „Тада смо спремни да желимо ништа друго, осим у тишини тог слатког осећања“ (т.

            А из овога произилази да овај Отац „свој слатки осећај и весеље“ упућује као подстицај да се брине о молитви… Слично, Велики Макарије учи „да су наши духовни трудови (молитва) са сврхом и надом на плодове, односно са насладом у нашим срцима.

Јасан пример ове методе, као моћног алата, може се видети на многим местима”Љубазност„у детаљним описима молитвених наслада; треба их што чешће читати за борбу против болести лењости или сувоће у току молитве, сматрајући себе недостојним ових наслада и смерно себи прекоревајући што занемари молитву.

      Свештеник.Неће ли таква размишљања довести неискусног човека ка духовној љубави – како богослови називају ту жељу душе, која жуди за претераним утехама и благодати благодати, не задовољавајући се тиме да мора да изврши дело побожности по дужности и обавези, не сањајући о награди?

      ПРОФЕСОР.Мислим да теолози у овом случају упозоравају на неумереност или похлепу духовних наслада, и не одбацују потпуно задовољство и утеху у врлинама: јер, ако жеља за наградом није савршенство, Бог не забрањује човеку да размишља о награди и утехи, па чак и да се служи заповестима и да постигне савршенство. – Постиди оца свога и мајку своју, ово је заповест! – А после тога следи награда која подстиче на њено испуњење: „Нека си благословен“. „Ако желиш да будеш савршен, иди, продај своје имање и дај просјацима“, ово је захтев за савршенством. – А непосредно иза овога стоји награда која подстиче на постизање савршенства: „Мајко, имај благо на небесима“ (Мт. КСИКС, 27).

„Радуј се дану када ће те људи мрзети и име твоје као зло носити, Сина Човечијег ради“, – то је велики захтев подвига, који захтева необичну снагу духа и непоколебљиво трпљење. За ово је велика награда и утеха, способна да сломи и подржи необичну снагу духа: „јер је ваша кривица много на небесима“, стога сматрам да је потребна нека жеља за задовољством у молитви срца, и то је главни начин да се постигне и марљивост и успех. Дакле, све ово непобитно потврђује практична резоновања оца иноватора о овој теми, које смо сада чули…

      СЦХИМНИК– Један од великих богослова, свети Макарије Египатски овако: „Као што се при садњи грожђа додају марљивост и труд у циљу сакупљања плодова, а ако их нема, онда ће све бити узалудно; тако и у молитви, ако желимо духовне плодове, тј. љубав, мир, радост, итд., или са срцем уживамо у плодовима нашег. мора извршити“ (гл. 3, гл. 5). Видите ли како је јасно овај свети оче, питање о потреби задовољства за време молитве? … Али узгред, сетио сам се да је оно што сам недавно прочитао главни разлог нагона за изливањем; и стога разматрање ове природности може послужити и као снажно средство за подстицање усрдности у молитви, што професор тако радо тражи. истражујући да не може бити дела без узрока, и спуштајући се лествицом опипљивих ствари од најнижег до највишег, он коначно стиже до главног узрока Божијег. Дакле, ниједан народ, ниједно дивље племе није било и није без икакве идеје о Богу. то га вуче у висине, нешто га приговара нечему непознатом… Из ове основе настају све природне религије, и веома је дивно да је свуда суштина или душа сваке религије тајна молитва, која се обележава некаквим покретима и очигледним дивљим појмом незнабожаца!… Колико год чудна ова појава, толико је чудна ова појава у очима више тајног ума захтева од тајног узрока тајног ума! чудна појава, која се изражава у природној жељи молитве.

            Психолошки одговор на ово није тежак: корен, подељеност и моћ свих страсти и поступака у човеку је урођено самољубље. То јасно потврђује основна и општа идеја самоодржања. Свака жеља, сваки подухват, свако људско деловање усмерено је на задовољење себичности, тражење сопственог добра. Задовољење ове потребе прати цео живот физичког лица. Али људски дух се не задовољава ничим чулним, и урођено самољубље никада не ћути у својој жељи; стога се жеље све више развијају, жеља за добрим расте, испуњава машту и прилагођава ово осећање. Излив овог унутрашњег осећања и жеље се открива, јавља се природан нагон за молитвом, јавља се потреба за самољубљем које једва остварује своје циљеве. Што човек мање успева и што се више мисли на његово сопствено добро, што више жели, то јаче своју жељу излива у молитви; позива на непознати узрок свих ствари. Дакле, урођено самољубље је главни елемент живота, оно је основни узрок који природну особу побуђује на молитву!

Мудри Творац природе је у људску природу улио способност самољубља управо као мамац, по мишљењу родитеља, који би палог човека намамио и свео на планинско дружење. –

О, кад би човек не покварио ову способност и држао је у супериорности над својом духовном природом! Тада би имао снажан подстицај и средства на путу ка моралном савршенству. Али, авај! Колико често он ову племениту способност претвара у подлу страст самољубља, када је претвара у оруђе животиња своје природе!

Хвала вам пуно, драги моји посетиоци! Твој душеспасоносни разговор ми је много пријао, и научио ме је много поучног неискусног човека. Нека те Господ награди својом благодаћу за твоју поучну љубав.

Сви су се опростили.

Седми састанак: духовни разговори

„Молите се једни за друге и
исцелићеш“ (Јаков В, 16).

      ГРАДИТЕЉ.– Мој побожни сапутник, професор, и ја нисмо могли да превазиђемо заједничку жељу да кренемо и не свратимо да се коначно поздравимо и замолимо ваше молитве за нас…

      ПРОФЕСОР.– Да, разумемо вашу искреност и спасоносне разговоре у којима смо уживали са вама међу вашим пријатељима. Ово сећање ће се сачувати у нашим душама као гаранција општења и хришћанске љубави у далекој земљи којој тежимо.

            – Хвала вам на сећању и љубави, а у међувремену колико је користан ваш долазак! Са мном су боравила двојица путника: молдавски монах и пустињак који су тихо живели у шуми двадесет година. Желе да те виде, зваћу их сада…

Ево их!

      ГРАДИТЕЉ.– Ах, какав блажен живот у пустињи! И згодно за несметано довођење душе у сједињење са Богом! Шума тиха, попут раја раја, у којој расте слатко дрво живота у срцу пустињака који се моли. Да сам имао новца за храну, изгледа да се не бих растајао од пустињачког живота.

      ПРОФЕСОР.– Све нам се из даљине чини посебно добрим, а из искуства сви су сигурни да свако место, имајући своје погодности, има и своје мане. Наравно, за некога меланхоличног темперамента и склоности ћутању, утешни живот је усамљен, али колико је опасности на овом путу! Подвижничка историја представља много примера у којима се види колико су се пустињака и пустињака потпуно лишили општења са људима, пали у самообману и дубоку лепоту.

      Пустињак.– Чуди ме колико се често у Русији, не само у манастирским манастирима, већ и од неких богобојажљивих мирјана, мора чути да су многи који желе да живе усамљеничким животом, или да се упражњавају у унутрашњем молитвеном чину, онемогућени да иду овим возом страха, да не би изгинули од искушења. Инсистирајући на томе, они износе примере у прилог својим условима; зашто се они сами клоне унутрашњег живота, па се други удаљавају од њега… Мислим да то долази из два извора: или од неразумевања материје и необразованости, или од сопствене лењости до подвига созерцања и зависти, да их у тим вишим сазнањима не надмаше други који стоје на нижем нивоу у односу на њих. укључено у расуђивање светих отаца о овој теми, који директно и одлучно уче да се не треба бојати и сумњати при призивању Бога. Ако су неки пали у самообману или лудило ума, то им се дешавало из гордости, из одсуства ментора и прихватања појава и снова као истине. Да се ​​такво искушење догодило (настављају), оно би довело до искуства и круне; јер се брза помоћ Божија залаже за ово попуштање. Даре! Ја сам с тобом, не бој се! каже Исус Христос. (Гр. Син. л. ф.) Из овога произилази да је узалудан страх и застрашивање из унутрашњег живота под изговором самоискушења: јер понизна свест о својим гресима, отвореност душе према ментору и „слепило“ током молитве, јесте чврсто и безбедно упориште од искушења, и да се многи толико плаше, да се многи толико боје и да се многи толико плаше. толико су уплашени и у искушењу, јер у искусној речи светог Филофеја Синајског, који каже следеће: „Многи од монаха не разумеју чари свог ума, који страдају од демона; то јест, марљиво се баве само једном делатношћу (спољашње врлине), не маре за ум, то јест, за ум се не брину, то јест, за њих не утичу ни на унутрашње созерцање. унутрашње, онда то сматрају чаром од зависти“, потврђује св.

      ПРОФЕСОР.– Да те питам: наравно, свест о својим гресима је згодна за свакога ко слуша себе; али како поступити у таквом случају, када нема таквог ментора, који би зналачки водио унутрашњим путем и, прихватајући откровење душе, могао да саопшти исправно и благотворно знање о духовном животу? У таквом случају, наравно, боље је не дирати се у созерцање него спонтано и без вође посегнути у њега?… Следеће: мени је непријатно, на који начин, стављајући се пред лице Бога, може се сачувати савршена „мрачност“? То није природно, јер наша душа или ум не могу ништа замислити без форме, у бевизији. А зашто не, када удубљујете свој ум у Бога, замислите Исуса Христа или Свету Тројицу итд.?

      Пустињак.– Иако је руководство искусног и упућеног у духовне ствари, ментора или старца, коме би било могуће несметано, са поверењем и са користима отворити своју душу, мисли и сусрете на путу унутрашњег учења, главни услов за вежбање срчане молитве, која се обавља у тишини: родитељи који то завештају су изузетак. Преподобни монах Никифор о томе јасно поучава: „приликом унутрашњег деловања срца потребан вам је истински и зналачки учитељ. Ако га нема, онда га треба усрдно тражити: ако га не нађете, онда са жалосним срцем призовите Бога у помоћ да добијете руководство и упуту у учењу Светог писма. При томе је потребно узети у обзир и чињеницу да истинска марљива жеља трагаоца може чути корисну и поучну реч и од простог, јер свети родитељи уверавају да, ако са вером и правом намером замолиш Сарацена, и он ти може дати корисну реч; ако, без вере и праведног циља, од пророка захтеваш руководство, онда ни он тебе неће задовољити… Пример за то видимо у Великом Египћанину Макарију, који је некада био натеран да разуме и тиме заустави страст простог сељака. Што се тиче „безвидја“, то јест, не замишљати и не прихватати никакве појаве при созерцању ни светлости, ни анђела, ни Христа, ни било ког светитеља, и одвраћати се од било каквог сањарења; онда га завештавају искусни свети родитељи, наравно, из разлога што способност маште може згодно да отелотвори, или, такорећи, оживи идеје; и стога се неискусан човек лако може занети овим сновима, почастити их као повољне појаве, и подлећи самоискушењу, а притом, како Свето Писмо осликава, „и сатана се потпуно преобрази у анђела светлости“. А да ум може природно и згодно да буде у „безвиђењу” и да га сачува чак и уз сећање на присуство Божије, то се види из чињенице да моћ маште може опипљиво да замисли нешто у „безвиђењу” и да се држи те идеје док разматра предмете који нису подложни чулу вида, који немају спољашњост. На пример: представа и самоопажање наше душе – ваздуха, топлоте, хладноће; будући на хладноћи, брзо се може замислити топлина у уму, иако она нема облик, не види се, не може се измерити додиром онога што је на хладноћи! Слично, присуство духовног и несхватљивог бића Божијег може се замислити у уму, остварено у срцу у одсуству визије.

      ГРАДИТЕЉ. – На свом путу чуо сам и од побожних људи и оних који траже спасење да се плаше да се дотакну унутрашњег дела када се сете искушења. За неке сам поштовао и са “Љубазност“ учење светог Григорија Синаита, који каже да „дејство срца не може бити магијско (за разлику од умног дејства), јер ако би враг желео да претвори топлину срца у своје неуређено горење; или да весеље срца замени флегматичним усхићењем: али време, искуство и осећања ће сами по себи искривити ове његове трикове, чак и за не много…“

            Такође упознао друге; који, на велико жаљење, и научивши се путу безмолвија и срчане молитве, у случају каквог спотицања или грешне слабости, падају у очајање и напуштају по њима познати унутрашњи рад срца!

      ПРОФЕСОР.– Али ово је веома природно! И сам то понекад осетим када ми се деси да побегнем од забаве или починим грех… Пошто је унутрашња молитва срца света ствар и сједињење са Богом, да ли је пристојно и смело унети светињу у грешно срце, а да је претходно не очистим без греха, и без претходног прочишћења без зла, до пре свега без очишћења и без очишћења првенствено са грехом? припрема за општење Бога? Боље је бити нем пред Богом него носити “луде глаголе” из срца помраченог и забављеног.

      Монк.– Штета што тако резонујете! Ова мисао о „неверју“, која је злочиначка од сваког греха, и представља главно оружје мрачног света против нас… Наши искусни свети Оци дају сасвим другачију поуку у овом случају. Преосвећени Никита Стифат каже да ако паднеш и паднеш чак и у дубину пакленог гнева; ни тада не очајавај, него се обрати Богу, и Он ће ускоро повратити твоје пало срце и дати ти снагу више него пре (гл. 54). Стога, после сваког пада и грешне рањивости срца, оно треба одмах бити приведено пред лице Божије ради исцељења и очишћења, као што заражене ствари, после извесног лежања под утицајем сунчевих зрака, губе своју заразну оштрину и снагу. Многи духовни учитељи то потврђују. У борби против непријатеља спасења – наших страсти, међутим, не смемо одступити од животворног дејства, односно призива Исуса Христа, који је у нашим срцима! Наши поступци не само да нас не одвраћају од ходања пред Богом и од унутрашње молитве, изазивајући узнемиреност, очај и тугу, већ и да допринесу нашем брзом обраћењу Богу. Бебу води мајка када крене да хода, брзо се окреће према њој, чврсто је држи када се спотакне.

      Пустињак.– Овако размишљам о томе, да се дух туге и сумњиве мисли најзгодније буди расејаношћу ума, а не прећуткивањем обраћања и себе. Древни богомудри оци извојевали су победу над очајањем, добијали унутрашње просветљење и укрепљење у нади у Бога, у смиреном безмолвије и самоћи; а и у овом случају су нам дали користан и мудар савет: „седи ћутке у својој келији и она ће те свему научити“.

      ПРОФЕСОР.– По овлашћењу Вама, веома бих волео да чујем Вашу критичку анализу мојих мисли о тишини коју хвалите и благотворној користи скита, који пустињаци толико воле. Ја о томе размишљам овако: будући да су сви људи, по закону природе, наређеном од Творца, у нужној зависности једни од других; и зато су дужни да помажу једни другима у животу, и да раде једни за друге и да једни другима буду корисни, онда се на овом дружењу заснива благостање људског рода и љубав према ближњем. А ћутљиви пустињак који се повукао из општења са људима, како да служи ближњему у својој неактивности и какву корист доноси благостању људског друштва? Он у себи апсолутно руши Стваралачки закон, у вези заједништва љубави према свом роду и благотворног утицаја на ближњег!..

      Пустињак.– Пошто овај ваш поглед на безречивост није тачан, нетачан је и закључак; хајде да га детаљно анализирамо:

1. Изолована ћутљива особа не само да није у неактивном и празном стању, већ је углавном активна и још више него неко ко учествује у друштвеном животу. Он неуморно делује својом највишом интелигентном природом: посматра, разуме, прати стање и ток свог моралног постојања. Ово је права сврха безречености! И то је корисно за његово сопствено усавршавање колико и за његове ближње, који су лишени могућности да се несметано удубе у себе, за развој моралног живота, јер посматрач ћути, саопштавајући своја унутрашња искуства, било усмено (у изузетним случајевима), било их преносећи писмено, благословено и благотворно. доприноси више и више од јавног и приватног добротвора, јер је приватно, чулно доброчинство светских људи увек ограничено на мали број добротвора; а добротвор морално постаје добротвор читавих народа стицањем убеђења и искусних начина за побољшање духовног живота; његови експерименти и науке прелазе с колена на колено које видимо и користимо од памтивека. И која се ни по чему не разликује од великодушне милостиње Христове ради хришћанске љубави, већ је чак и превазилази по својим последицама.

2. Благотворан и користан утицај ћутљивог човека на ближње открива се не само у саопштавању његових поучних запажања о унутрашњем животу, већ и сам пример његовог отуђеног живота користи пажљивом мирјану, доводећи га до самосвести и претварајући га у осећање страхопоштовања… узбуђење побожног човека, какав је побожни живот и како је могућ његов повратак на земљу. контемплативно стање, у коме је измакао контроли Креативни. Тихи пустињак учи својим ћутањем, користи свој живот, подстиче и убеђује да траже Бога…

            3. Приказана корист долази од занемећа истинског, просвећеног и просвећеног благословеном светлошћу. Али да тихи човек није имао ове благословене дарове да буде светлост света, да је ступио на пут ћутања са једином сврхом да се сакрије од заједнице свог рода, због своје лењости и небриге и лошег и примамљивог примера, онда би и тада учинио велико добро, и добро би утицао на друштво, и то би већ имало много користи и користи за друштво, и већ има много користи за друштво. да ћутљива особа својом самоћом одузима искушење које би неминовно произашло из његовог заводничког живота међу људима, и штетило би моралу ближњих.

О важности ћутања свети Исак Сирин одговара овако: „Када на једну страну ставимо све послове овога живота, а на другу ћутање: тада ћемо наћи да оно преовладава на ваги (ст. 41). Не упоређујте оне који творе знамења, и чуда и силу у свету са онима који су занемели са безмолвијем ћутањем и без говора, без говора окрените се без речи на безговор. многих народа Богу

Чак су и најспонтанији мудраци схватили предности ћутања: филозофска школа неоплатониста, која је имала много познатих секвенци под вођством филозофа Плотина, дубоко је развила контемплативни, унутрашњи живот у тишини, који је, како се каже, био развијен у тишини. Просвећење би било потребно имати људе, за друге, контемплативне сврхе осим јавне грађанске активности, да би се одржао дух истине, и да би га примили из свих векова прошлости, да би га сачували за векове који долазе и пренесу на потомство.

      ГРАДИТЕЉ.– Изгледа да нико није тако јасно ценио предности ћутања као свети Јован Лествичник: „Тишина је, каже, мајка молитве, повратка из ропства греха, неосетљивог успеха у врлинама и непрестаног успона на небо. Да, сам Исус Христос је, да би нам показао корист и неопходност тихе самоће, често напуштајући јавно проповедање, одлазио на тиха места ради молитве и утехе.

Контемплативни неми су као стубови који својим непрестаним молитвама подупиру побожност Цркве: и у најстарија времена види се да су многи благочестиви мирјани, чак и краљеви и њихови великодостојници, одлазили у посете пустињацима и немима да траже од њих молитве за укрепљење и спасење. Стога, чак и пустињак без речи може служити другима и допринети добробити и благостању друштва кроз усамљену молитву.

      ПРОФЕСОР.– Ево, мени је непријатна и ова помисао: свима нама хришћанима је заједнички обичај да се молимо за молитве; да пожелим да се још неко моли за мене, а посебно члан Цркве који ми је поверен. Није ли то само потреба самољубља, није ли само усвојен обичај да се говори онако како се чује од других, како ум сања без икаквих даљих разматрања? Већ Бог захтева од човека молбу, све предвиђајући и чинећи по Његовом свекорисном Промислу, а не по нашој жељи; знајући и одређујући све прво за нашу молбу, како каже Свето Јеванђеље? Може ли дефиниција Његове молитве многих превладати више од оне једне? Да ли би у том случају Бог био искрен? Може ли ме молитва другога спасити, када ће се неко од његових послова прославити, или ће се постидети? И зато је захтев за молитвом другог (како ја мислим) само побожни плод духовног учења, који даје привид смирења и жеље да се угоди једном човеку над другим, ништа више!

      Монк.– По спољашњем расуђивању и спонтаној филозофији, то може изгледати тако, али духовни ум, обасјан светлошћу религије и просветљен искуством унутрашњег живота, продире дубље, светлије созерцава и тајанственије открива управо супротно од упутстава које сте навели!… Да бисте то брже и јасније разумели, проверите и проверите на примеру. На пример: ученик је отишао код једног наставника да држи часове образовања. Слабе способности, а ништа мање лењост и непажња, ометале су учеников успех у учењу и сврставале га у категорију лењих и неуспешних. Узнемирен због тога, није знао шта да ради, како да се носи са својим недостацима. Једном, упознавши другог ученика, другара из разреда, способнијег, вреднијег и успешнијег, саопштио му је своју тугу. Сеј га је, учествујући у томе, позвао да заједно учимо: „хајде да учимо заједно“, рекао је, „биће вољни и забавнији, а самим тим и успешнији“…

            Тако су почели заједно да уче, говорећи један другом ко шта разуме; предмет проучавања био је исти. И шта се десило неколико дана касније? Безбрижан је постао вредан, заволео је учење, његова немарност се претворила у марљивост и тврдоглавост, што је повољно деловало на његов карактер и морал. А његов пријатељ, који је био у невољи, постао је још способнији и вреднији. Они су, у деловању једних на друге, стекли заједничку корист… Али то је природно; јер се човек рађа у друштву људи, кроз људе развија интелигентне појмове; обичаји живота, расположења осећања, тежње жеља, укратко, све прихвата као себи сличан узор. А пошто се живот људи састоји у најужем односу и моћном утицају једног човека на другог, онда се ко живи међу којима људи навикавају на такве обичаје, поступке и обичаје. Дакле, хладна особа се може загрејати, тупа особа се може изоштрити, лењ се може покренути на активност активним учешћем себи сличне особе. Дух духа се може пренети, може благотворно деловати једни на друге: да га привуче на молитву, пажњу, да у малодушју охрабри, да се одврати од порока и побуђује на свете делатности, па стога и да помаже једни другима, може постати побожнији, покретљивији и угоднији Богу. један за другога, молите братске молитве!

И из овога се види да се Бог не задовољава многим молбама и молбама (као што је случај са јакима на земљи), него сам дух и сила молитве чисти и узбуђује душу за коју се моли, и представља је способном за сједињење са Богом.

Ако је међусобна молитва оних који живе на земљи тако плодоносна, онда је само по себи разумљиво да је и молитва за оне који су престали подједнако обострано корисна због најтешње везе између горњег и доњег света; на исти начин може привући душе – борбену Цркву, да комуницира са душама – Цркву тријумфална; или, што је исто, са онима који су отишли.

Иако је све што сам рекао психолошки суд; али отворивши Свето Писмо, уверићемо се у његову истинитост!.. 1) овако је рекао Исус Христос апостолу Петру: „Молите се за вас, да не осиромаши вера ваша“. То је сила Христове молитве која јача Петров дух и охрабрује га када је кушан против вере. 2) Када је Апостол Петар био у тамници: молитва је била усрдна у цркви за њега. Овде се открива помоћ братске молитве у жалосним околностима живота… 3) Али најјаснију заповест о молитви за ближње износи свети апостол Јаков овако: „Иповедајте једни другима грехе своје, и молите се једни за друге, да оздравите. Много ће помоћи молитва праведника. Овде се јасно потврђује горе поменути психолошки закључак…

            А шта рећи о примеру апостола Павла, који нам је дат као пример да се молимо једни за друге? Један писац примећује да овај пример светог апостола Павла треба да нас научи колико је потребна међусобна молитва један на један, када и овај свети и силни духовни подвижник препознаје за себе потребу за овом духовном молитвеном помоћи. У својој посланици Јеврејима своју молбу изражава овако: молите се за нас, јер се надамо, попут добре савести имама, за све оне који желе да живе добро. Слушајући ово, колико би безумно било ослањати се само на сопствене молитве и успехе, када вођен смирењем, само блажени свети човек тражи да споји молитву ближњих (Јудеја) са својом? И зато, са каквом смиреношћу, једноставношћу и сједињењем љубави, не треба да одбацимо, не презремо молитвену помоћ чак и најмоћнијих верника, када проницљиви дух апостола Павла у овом случају није употребио расуђивање; али тражио заједничку молитву од свих, знајући да се сила Божија испољава у слабости; стога се понекад може јавити у слабим, наизглед, молитвеницима.

Уверени овим примером, приметимо и то да молитва једни за друге подржава заједницу хришћанске љубави завештане од Бога, показује смирење и дух онога који се моли, и тиме распламсава међусобну молитву.

      ПРОФЕСОР.– Ваша одлична и тачна анализа и докази, али би било интересантно чути од вас сам начин и облик молитве за ближње, јер сматрам да ако плодност и укљученост молитве зависи од живог учешћа у ближњима, а пре свега од сталног утицаја духа који се моли на дух који има потребу за молитвом, онда неће бити стављања у молитву једног јединог присуства и повиу-молбе. душа пред Богом у сопственој потреби? И ако само једном или два пута дневно присећаш ближњег уз учешће у њему и молећи га за помоћ Божију; да ли ће онда бити довољно да привучеш и ојачаш душу онога за кога се молиш? Укратко: да ли желите да знате како или како да се молите за своје ближње?

      Монк.– Каква год молитва да се принесе Богу, она не треба, а заиста и не може, да се удаљи од постављања пред Бога: пошто, ако се излива Богу, то се дешава, наравно, у Његовом присуству… Што се тиче начина молитве за ближње, треба напоменути да је снага ове молитве у искреном хришћанском учешћу. И зато, када се помиње њега (о ближњем) или у час који је за то назначен, треба умни поглед окренути ка Богу и узнети молитву у следећем облику: Милостиви Господе! Нека буде воља Твоја, која хоће да се сви спасу и да дођу на ум истине: спаси и помилуј слугу Твога (таквог). Прихватите ову моју жељу као вапај љубави који сте завештали.

Обично се ове речи понављају према времену покрета душе, или се дешава да се прође кроз бројаницу – овом молитвом. Из искуства сам научио колико је таква молитва благотворна на онога о коме се говори.

      ПРОФЕСОР. –Поучан разговор и светле мисли извучене из ваших ставова и расуђивања обавезују ме да их чувам у свом незаборавном сећању, и да у свом захвалном срцу имам поштовање и захвалност за све вас…

      ГРАДИТЕЉ И ПРОФЕСОР. –Дакле, дошло је време нашег одласка; усрдно тражимо ваше молитве за наше вођство и дружење!

– Боже света, васкрснувши из мртвих Великог Пастира оваца, крвљу вечнога Завета, Господа нашег Исуса Христа, нека чини добро у свему да створи вољу Његову, чинећи у себи оно што је угодно пред Њим, Исусом Христом, Њему слава у векове векова.

Амин.